Вести

Нова књига Вука Драшковића ,,Исечци времена“, промовисана на управо завршеном београдском Сајму књига, садржи избор из политичких говора и интервјуа које је писац, предсједник Српског покрета обнове, бивши министар иностраних послова СРЈ и др- жавне заједнице Србија и Црна Гора дао или изговорио у периоду од 1989. до јула 2016. године.

У тих двадесет и седам година стало је много тога што је утицало и на Драшковићев, али и на животе његових читалаца.

,,Када сам поново прочитао текстове сабране у ,,Исечцима времена“, схватио сам колико је то што сам радио заправо узалудно“, каже Вук Драшковић.

ПОБЈЕДА: Зашто?

ДРАШКОВИЋ: Зато што је Србија данас у већем блату мржње и лудила него што је била пре четврт века. После пада Слободана Милошевића, Срби нису учинили оно што су урадили Немци након слома Трећег рајха. Наиме, Немачка се, да подсетим, одмах после капитулације дистанцирала од нацизма, од политике злочина и пораза; ничим није релативизовала Хитлерова зверства почињена над другима народима; истовремено, није упала у замку да Холокауст оправдава злочинима савезника који су почињени над немачким народом; најзад, нова Немачка се очистила од кадрова нацизма, а непријатељства која је створио Хитлеров режим претворила је у трајна пријатељства.
Шта је радила Србија после 5. октобра? Оправдавала је ратове и поразе; релативизовала злочине које је починио Милошевићев режим, правдајући их злочинима других; није реформисала службу безбедности која је деведесетих била терористичка организација задужена за извођење злочиначких операција по Хрватској, по Босни и Херцеговини, на Косову, па и по самој Србији; тајне досијее нерасформираних служби безбедности заштитила је са девет печата… Служба је на тај начин остала странка над странкама. Пипке десетина хиљада официра, доушника, пропагатора те службе данас можете наћи у тужилаштву, судовима, у медијима, на универзитету, међу писцима, у цркви...

ПОБЈЕДА: Хоћете да кажете да, након пада Слободана Милошевића, Србија не само да није добила свог Вилија Бранта, него ни Конрада Аденауера?

ДРАШКОВИЋ: Тако је. Уместо бескомпромисног разоткривања и суочавања са почињеним злочинима, у Србији је лансирана прича о некаквој великој ,,антисрпској завери антисрпског Запада“, пре свега Америке и Ватикана. Додуше, тај је процес почео пре 5. октобра.

ПОБЈЕДА: Када?

ДРАШКОВИЋ:  Чим је Милошевић одбио да у Рамбујеу потпише понуђени план о Косову. Недуго затим, уследила је НАТО интервенција на СРЈ. Милошевићу је то бомбардовање било неопходно, јер је знао да ће оно заувек у други план ставити злочине које су он и његови ескадрони смрти починили на простору бивше  Југославије; истовремено, био је свестан да ће, уместо ,,балканског касапина“ који је у очима света одговоран за агресију у Хрватској и у БиХ, у Србији бити перципиран као жртва највеће војне армаде у историји света. И заиста, у марту 1999. Србија је замрзела Европу, НАТО и Америку, а нарастајући талас проруских осећања Милошевићу је омогућио да отвори причу о некаквој федерацији или конфедерацији СРЈ са Русијом и Белорусијом. Нажалост, Србија ни данас није у стању да изађе из зацртаног оквира: и даље се говори само о једном злочину, других као да није ни било. У том смислу, ово што живимо врста је црног Милошевићевог пророчанства, његове освете. Сигуран сам, наиме, да нам се свима Слободан Милошевић данас руга из гроба.
Као министар спољних послова државне заједнице Србија и Црна Гора, 2004. афирмисао сам политику евроатлантских интеграција. И то искључиво захваљујући Црној Гори.

ПОБЈЕДА: Како то?

ДРАШКОВИЋ:  Само је у време државне заједнице Влада Србије, на челу са премијером Војиславом Коштуницом, говорила о евроатлантским интеграцијама… Иако у свом срцу никада нисам правио разлику између Србије и Црне Горе, из чисто себичних разлога сам навијао за то да црногорски референдум о државној независности не успе. Знао сам, наиме, да ће, оде ли Црна Гора, то бити крај и атлантских, а ево испаде и европских интеграција Србије. ,,Црна Гора је вукла и покушавала да извуче брод Србије из Милошевићевог крвавог језера. Те драгоцене подршке оздрављењу Србије више нема, Србија улази у мрачни тунел, али сада без црногорскога фењера…“  - рекао сам 27. маја 2006. на седници председништва СПО-а. Као шеф дипломатије СЦГ, тадашњем америчком државном секретару Колину Пауелу рекао сам да је државна стратегија наше земље - у Брисел преко Вашингтона, у Европу преко НАТО-а. За разлику од Црне Горе, данашња стратегија Србије могла би се свести на поруку - у Москву преко Брисела. Једино премијер Александар Вучић са своја два или три министра говори о Европи. Остали, укључујући државну пропагандну машинерију, као и официре нерасформиране антизападне хидре, раде супротно.

ПОБЈЕДА: „Не дај боже да се пред Србијом постави дилема Брисел или Москва, односно Русија или ЕУ! Зна се за шта би се Срби одлучили“, каже министар иностраних послова Ивица Дачић.

ДРАШКОВИЋ: То не говори само шеф дипломатије! У недељи када су параслужбе Милошевићеве државне безбедности у Србији увежбавале и спремале крвопролиће у Црној Гори, обарање Владе и убиство ,,издајничког премијера“ Мила Ђукановића, председник Томислав Николић поручује да је Србија „геополитички ослонац Русије на Балкану“… Знате, веома ми је тешко да говорим о Русији, тој великој земљи, великом руском
народу, велике духовне снаге. Одрастао сам у Гацку, у Херцеговини, у крају где су људи
веровали – неки верују и данас - да се, кад је ведро, са херцеговачких брда види Москва. Зато данас толико стрепим за Русију; зато се плашим оних који ту земљу у Русији и у име Русије убијају. Бога молим да у Кремљу превагну ,,голубови“, заступници тезе о Европи од Лисабона до Владивостока. Њима ће се, надам се, приклонити председник Владимир Путин.

ПОБЈЕДА: Заиста вјерујете у то?

ДРАШКОВИЋ: Верујем. Русија је европска држава још од Петра Великог. Сукоб православних зилота и комунистичких носталгичара са америчким и европским русофобима мора ускоро престати. У супротном, свет чека апокалипса! Узгред, када већ говоримо о томе, последњих се година увек стресем при помисли да би погрешна политика одређених кругова у Москви могла довести у питање и она најчистија, наискренија осећања која су кроз историју и Срби и Црногорци гајили према Русији. Зашто? Зато што је, нажалост, Москва постала уточиште за већину осумњичених и оптужених за најгнусније злочине, за убиства, за криминал.

ПОБЈЕДА: Од Мирјане Марковић до Родољуба Ђорђевића. Откуд то?

ДРАШКОВИЋ: Ако су оптужени и осуђени за најтеже ратне злочине, ако су кривци за највећи пораз Србије у њеној историји, за убијање Југославије, за рушење великог српског 20. века барјактари данашње Русије, њена једина узданица, онда се не чудите што то сазнање код наших народа изазива разочарење. Никада на Балкану Русија није имала горе заступнике од ових које има данас. Говорим о свима који су увек спремни да овде произведу велико зло: о службама, о политичарима, о медијима, о цркви, академицима…
Европа се данас с правом плаши сукоба међу балканским народима, историјски талентованим за лудило и смрт. У геостратешком смислу, такав би Балкан Русији могао послужити као жетон за велику игру око Украјине. Јер, каква је да је, Русија је озбиљна држава, способна да лако дестабилизује Балкан. Управо зато ниједног тренутка
нисам посумњао да је 16. октобра у Црној Гори припремано крвопролиће и ликвидација Мила Ђукановића, а све са циљем да се спречи не само улазак Црне Горе у НАТО, већ и у ЕУ.

ПОБЈЕДА: Ко стоји иза тога?

ДРАШКОВИЋ: Руске и српске параслужбе. Као човек који је успео да преживи више покушаја атентата, тај сам рукопис лако препознао. Очекивано, медији под контролом тих служби одмах су јавили да је Мило Ђукановић и организовао и платио покретање крвавога кола по Црној Гори, укључујући и сопствену ликвидацију, а све са једним циљем да, замислите, добије изборе и да онда из гроба прослави изборну победу! Када су исте те убице покушали атентат на мене у Будви, исти медији су писали да никаквог атентата заправо није ни било, да сам, како бих себи подигао рејтинг, лично организовао властито убиство.
По другој верзији, атентат је организовала моја жена, јер је сазнала да сам, замислите, са лепом новинарком која живи у Дубровнику. Реч је, дакле, о истој кухињи, о истој свеприсутној служби. И сама српска БИА пуна је таквих кадрова. Пуни су их главни одбори владајућих странака - и Вучићеве и Дачићеве и чије хоћете.

ПОБЈЕДА: Амерички амбасадор у Београду Кајл Скат је прије неколико дана рекао да убиство браће Битићи на Косову 1999. не може да се ријеши због тога што у врху Српске напредне странке премијера Вучића сједи човјек осумњичен да је одговоран за то убиство. Београдски Данас тврди да је и генерал Братислав Дикић био члан СНС-а.

ДРАШКОВИЋ: Где год да загребете, наћи ћете људе из исте злочиначке организације. Црвене беретке су, кажу, распуштене после убиства Зорана Ђинђића. Добро, а где су распоређене? По другим полицијским јединицама, у органе власти. Неки од њих данас седе у кабинету Ивице Дачића!

ПОБЈЕДА: Како то знате Ви и Данас, а не зна премијер Вучић?

ДРАШКОВИЋ: Чекајте! Па, бивши начелник београдске службе безбедности Милан Радоњић је пре десетак дана пред Апелационим судом у Београду правоснажно ослобођен оптужби да је учествовао у припреми атентата на мене у Будви 2000. године. И премијер Вучић и сва Србија знају да је један од атентатора који је тада покушао да ме убије признао да су га обучавали управо ови које је суд ослободио. Политичари кажу - не мешамо се у рад суда. Када је реч о државном тероризаму, и Влада и премијер у то морају да се мешају. Не могу државни терористи имати своје судове. Можете ли ви, рецимо, да поверујете да је стварни шеф БИА, која стоји иза убиства Зорана Ђинђића, био онај кога је на то место претходно поставио Милорад Улемек Легија?!

ПОБЈЕДА: Говорите о Милораду Брацановићу?

ДРАШКОВИЋ: Тако је. Тај Брацановић није чак ни оптужен за убиство Зорана Ђинђића!Стварни шеф Милошевићеве службе безбедности није био Радомир Марковић, спреман на свако зло, него управо Милан Радоњић, шеф београдске службе безбедности. Марковић ни једну ликвидацију није извршио без сарадње са Радоњићем. Јесте ли читали образложење ослобађајуће пресуде за будвански покушај атентата на мене?

ПОБЈЕДА: Јесам.

ДРАШКОВИЋ: У пресуди се каже да је београдска служба безбедности обавила основне припремне радње: лоцирање куће, фотографисање прилаза, одржавање предавања атентаторима на терену у смислу одакле би било најбоље прићи, одакле пуцати, куда се нипошто не сме бежати и сл. За то постоје
докази, постоји признање једног од атентатора. Ипак, суд је све то одбацио и закључио да - нема доказа. Нема, дакле, документа у којем пише: Милан Радоњић, Ратко Ромић и Стеван Баста одлучили су да приступе операцији ликвидације Вука Драшковића и то на јасно дефинисан начин, са тим и тим атентаторима. Печат, овера у суду и - то је то! Будући да тог печатираног и у суду заведеног документа, наравно, нема, сва тројица су ослобођени. Што је тек прво полувреме. Друго ћемо видети ускоро, када ће исти ти људи бити ослобођени и за убиство Славка Ћурувије. Изузев мене, сви које је пратио Милан Радоњић су поубијани. И Славко Ћурувија и четворица на Ибарској магистрали и Иван Стамболић...

ПОБЈЕДА: У свим званичним верзијама тих случајева, баш као и у ономе што се 16. октобра догодило у Црној Гори, такозвана јавност, тај политички и медијски полусвијет који се упорно руга жртви, тражио је ,,рупе“. Откуда та константна идентификација са злочином, са злочинцима?

ДРАШКОВИЋ: Лудило заљубљености у џелата иде дотле да министар у Влади Александра Вучића тражи да се Драгутин Димитријевић Апис премести у Алеју великана у Београду. Покреће се иницијатива да се Милошевићу подигне споменик, што је магистрала за коначно ослобађање Легије и његово проглашавање за хероја. Али, није кривица на народу. Овде су, још од Ђинђићевог убиства, по српским медијима објављивани интервјуи и интервјуи са Легијом, са њиховим сарадницима и адвокатима; текстови у којима се изражава брига за породице убица, за то хоће ли Легија напокон добити љубавну собу!? Кажу - слобода штампе. Ма, није то слобода штампе!

ПОБЈЕДА: Шта је? Неколико минута након што је премијер Вучић потврдио да се у Црној Гори 16. октобра спремало крвопролиће, уредник Дана - новина које је по тврдњама генерала ВЈ Милена Симића основао КОС (Владан Влајковић ,,Војна тајна“; издавач: Хелсиншки одбор за људска права у Србији) - практично цитира саопштење Војислава Ко-штунице од 12. марта 2003, у којем се каже да су Зорана Ђинђића ,,убили његови“. Је ли овдје ријеч о начину да се покушај убиства премијера једне земље, које мора имати политичку позадину – што је својевремено бриљантно објаснио и водећи југословенски адвокат Срђа Поповић – из политичког измјести у криминални контекст?

ДРАШКОВИЋ: Јесте. По истој матрици је и Иван Стамболић, који је у том моменту лежао у јами на Фрушкој Гори поливен живим кречом, по једној верзији побегао у Словенију, по другој страдао јер се, као директор банке, дружио са криминалцима, а по трећој, као ,,велики швалер“, отпутовао некуд са швалерком... Четворица чланова СПО-а су на Ибарској магистрали погинула у ,,саобраћајној несрећи“; Зорана Ђинђића је убио ,,Енглез“ или ,,Американац“, а не држава… То је исти рукопис, иста банда! Док се то не демонтира, нема нам спаса. Протом, исти они који су припремали зло у Црној Гори и којима је мета Мило Ђукановић данас вребају и Александра Вучића. Суштински, њих двојица су мета истог атентатора.

ПОБЈЕДА: С тим што сте, за разлику од Црне Горе, у српским контролисаним медијима, а у режији најближих сарадника премијера Вучића, свако мало имали директан пренос циркуса званог ,,државни удар“. Хоћу да кажем да су управо ти ,,пристојни људи“ - новинари и министри – блиски српском премијеру, директно одговорни за то што данас у Србији, нажалост, мало ко вјерује да је Александар Вучић физички угрожен.

ДРАШКОВИЋ: Снажно сам подржао и подржавам Вучићево опредељење за ЕУ, али заиста не разумем да су његови највећи миљеници – и политички и
медијски - истовремено и највећи непријатељи Европе и Запада. Вучић преко дана зида европски Скадар, који ови преко ноћи до темеља поруше. Најбучнији, најгласнији министар у Вучићевој Влади, тобоже бранећи Вучића, каже да би организаторе атентата на председника Владе Србије требало тражити међу опозиционим партијама које су се, замислите, током изборне ноћи састале са америчким амбасадором! Јер, ако је већ Вучић мета…

ПОБЈЕДА: Чија?

ДРАШКОВИЋ: Зашто би некоме са Запада сметала Србија у ЕУ?! Јасно је, дакле, откуда ветар дува. И овде и у Црној Гори. У којој, поред политичких натезања и политичких игара, имате и личне сујете појединих малих и
неодговорних политичара, малих хоџа са великим турбаном. Не могу да разумем како су политички лидери који наводно подржавају евроатлантске интеграције Црне Горе одједном осванули у загрљају са онима
који би у море бацили не само црногорске евроатлантске интеграције, него и сву Црну Гору и њену државност… Када сам 2012. подржао Александра Вучића, на мене се сручила лавина великих бораца против Милошевића који ни у једној бици против њега нису учествовали, изузев можда негде из последњих редова. Ваљда су очекивали да кажем - јесте, одустајем од свега онога за шта се борим већ две и по деценије, одустајем од европске Србије само зато што се појавио човек који каже да је то и његов програм. Извините, тако се не води одговорна политика.

ПОБЈЕДА: Откуд секретар Савјета безбједности Руске Федерације Николај Патрушев у Београду, само два дана након конференције за новинаре премијера Вучића на којој је, као дио групе умијешане у покушај тероризма у Црној Гори, поменути ,,фактор иностраности“?

ДРАШКОВИЋ : Када је Вучић саопштио да су на територији Србије тренирани терористи за удар на Ђукановића и на Црну Гору, премијер је, не без основа, нагласио да у том моменту деведесет процената оних који га слушају ,,пљује у телевизор“. Структурама којима смета европска Црна Гора, смета и европска Србија; они који хоће да од Србије направе руску губернију, то желе да учине и у Црној Гори. Зато и мислим да је покушај крвопролића у Црној Гори за сада пропао.

ПОБЈЕДА: За сада?!

ДРАШКОВИЋ: Мислите да ће структуре о којима говоримо тако лако одустати?! Неће! То зна и Александар Вучић који је, говорећи о планираном нападу на Црну Гору, о том ,,фактору иностраности“, био итекако свестан да се тиме крваво замерио организаторима планираног злочина. Судски процес и убедљиви докази против терориста који су 16. октобра у Црној Гори спремали крвопролиће могли би да одиграју кључну улогу у смислу отрежњења многих
и у Србији и у Црној Гори. Када је српска телевизија објавила снимак Шкорпиона који стрељају оне несрећне бошњачке дечаке негде близу Сребренице, људи су били шокирани… Срби нису монструми, знате; њих су монструмима прогласили - монструми. Злочини тих монструма се коначно морају расветлити, чак и по цену да изгубите главу. Јер, ако то не учините, тек ће летети главе. Масовно и на све стране.