Богу заветовани, од Бога изабрани. То је библијски Израиљ.

Један народ, који већ дуже од пет хиљада година верује да је миљеник Бога, страдао је више и страшније него иједан други народ на Земљи. Из ропства у ропство, са губилишта на губилиште. Из Ханана, из земље своје, тај народ је расејан по целом свету. За владавине европске инквизиције, свак је имао право да убије Јеврејина затеченог да пије црно вино, крв Христову. Народ у коме је Христос рођен колективно је оптуживан и кажњаван за његово убиство.

По туђим народима и земљама расејан, тај народ је сањао повратак у Јерушалаим и на Гору синајску. Певали су псалме о библијском Израиљу и у крематоријумима Аушвица, Треблинке, Бухенвалда, Јасеновца. Такве оданости свом сну и жељи није било откако је људске историје.

Јован Дучић је писао да никада неће опростити Јеврејима не то што су највећи мученици, него то што су највећи робови. Што никада и нигде не дигоше неку побуну, не запалише ничији град, не срушише ничију богомољу, што не убише ниједног цезара!

Дучић није доживео 1948. годину, кад је на парченцету библијског Израиља проглашена држава Израел, а свет упознао јеврејске Леониде. Неколико хиљада повратника из светског расејања, успели су немогуће. Да одбране ту своју државну кућицу од вишеструко надмоћних арапских војски решених да ту државицу баце у море и доврше злочин Адолфа Хитлера. Да Јевреја не буде. Да арапски свет својим печатом овери Хитлерово „коначно решење“.

Од тада па до данас, Јевреји грме бесом. Мањина су у океану библијских својих рођака којима је светогрђе постојање државе Израел. И та мањина чини чуда. У два рата, 1967. и 1973, до ногу су потучене војске четири арапске државе. Египат је протеран из Газе и са Синаја, Јордан је изгубио Западну обалу, а Сирија и Голанску висораван. Повраћен је и Јерушалаим.

Пораженима је, због мира и помирења, враћено доста освојеног, цео Синај и Газа, али две палестинске терористичке организације, Хамас и Хезболах, уз подршку неарапског Ирана, настављају рат за истребљење Јевреја и нестанак Израела...

***

У лето 2006, као министар спољних послова Србије, посетио сам Израел.

Изван Тел Авива, причињавало ми се да се, у тој земљи и људима у њој, готово ништа није променило од времена Аврамовог. Нека тајновита сила не допушта човеку да ту размишља о животу и лепоти, као у Атини, нити о смрти, као у Каиру. Све и да то не жели, човека у Израелу прогањају размишљања о судбини и Богу. Под небесима Галилеје, Јудеје и Самарије, једино се не сумња у чудеса.

Престоница свих чуда је Јерусалим. Јерушалаим на хебрејском, што значи: Привиђење. Заузео га је цар Давид, фараон Сесак га порушио и Јевреје одвео у ропство, Мојсије их из ропства избавио, а римски император Титус га са земљом сравнио. Од свих туђинаца силника само је Александар Македонски, који је од свог учитеља Аристотела чуо за Соломона и јеврејске пророке, у Јерушалаиму мач задржао у корицама.

Два су различита размишљања поред египатских пирамида и пред преосталим каменим блоковима разрушеног храма Соломоновог, изнад којег се, у раскоши својој, на врху тог брдашцета, показује џамија Ал Акса. Остаци храма Соломоновог за Јевреје су Зид плача, а Османова џамија је светилиште ислама.

Светилиште хришћана је наспрам тог култног брега за све Јевреје и муслимане, на брду Голгота, на хебрејском: Лобања. Скоро да је неприметна црква изграђена на месту на коме се, у стварности или у легенди, одиграла највећа драма у историји света, када је извршена смртна казна над Њим који се жртвовао за новог човека и ново, обожено, човечанство.

Језа необјашњива затресла ми је све дамаре док сам целивао плочу на Христовом гробу и трудио се да одагнам мисао да је Исус велики узалудник. Кад је оживео Лазара из Витаније, светина је кидисала да га убије. У његовом родном селу, покушали су да га баце у провалију. Распет, на Голготи је завршио у мукама између двојице разбојника...

„Ганут сам свиме што сам видео и осетио у овој земљи и у Јерушалаиму, престоници Израела“ – изјавио сам на конференцији за штампу. „Овај град и брдо Голгота извор су вере и српског народа. Тако бих желео да Мојсијева земља уплови у трајни мир. А тај мир би наступио кад би Хамас и Хезболах одбацили оружје. И не би било јеврејске државе када би Израел положио оружје“.

„Нашу борбу за живот и опстанак Тито је прогласио за злочин, прекинуо дипломатске односе са Израелом, наоружавао арапске армије које су хтеле да нас и нашу државу баце у море“, рекла је Ципи Ливни, министарка спољних послова.

Јевреји и Палестинци су – рекао је добитник Нобелове награде за мир и бивши председник Израела Шимон Перес – од истог оца и то је највећи извор сукоба и несреће. Никако да се реши спор коме припада библијски Израиљ: Аврамовом прворођеном и ванбрачном сину или другорођеном у законитом Аврамовом браку. Јевреји, од обнове своје државе 1948, стално чине уступке Палестинцима и Арапима. Одрекли су се – рекао је Перес – више од осамдесет процената своје библијске територије. Нови уступци су неизбежни... Али, докле, докле? Зар дотле да Јевреји једнога дана буду присиљени да живе у свом памћењу!

„Будите срећни што Срби и Албанци немају родбинске односе!“ – рекао је Шимон Перес.

У Београду су ме дочекале оптужбе да нисам смео да провоцирам наше арапске пријатеље и да се замерам Хамасу и Хезболаху. Најгласнији су били они који ће, петнаестак година касније, клицати армагедону кремаљске хунте над Украјином, и који данас, као и Тито 1967, одбрану Израела од терориста Хамаса, Хезболаха, Ирана и антисемита широм света, жигошу као magnum crimen и геноцид.