Četvrt veka je od početka NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru, tadašnju SR Jugoslaviju. Za minulih 25 godina, čelni ljudi Alijanse i gotovo svi državnici zapadnog vojnog i političkog saveza izjavili su izvinjenje i žaljenje zbog nedužnih civilnih žrtava. Niko od njih, međutim, nikada nije smogao hrabrosti da narodu u Srbiji i Crnoj Gori kaže da bombardovanja ne bi bilo, niti progona države Srbije sa Kosova, da je Slobodan Milošević prihvatio sporazum koji su u Rambujeu ponudili predstavnici SAD, EU i tadašnje Rusije.

U SAD i u Evropi, širom zapadnog sveta, veruju da nije dobro dirati u još sveže rane i da činjenice o uzrocima NATO bombardovanja, ma koliko one bile istinite, ogromna većina Srba neće ni da razume ni da prihvati, jer je njima vrhovna i jedina istina da su ih NATO projektili ubijali, ranjavali, rušili im fabrike, bolnice, mostove...

Ogromna većina Srba sa radošću bi dočekala obraćanje njima jednog moćnog državnika koga oni obožavaju, koji 1999. nije bio sa agresorima. Državnika čija moćna vojska nigde na svetu nije agresor, čije su bombe i rakete koje razaraju Ukrajinu odbrambene, oslobodilačke.

Većina Srba moćnog predsednika te velike zemlje doživljava kao nadu čovečanstva, kao vođu svetske koalicije ljudske sreće i slobode. Današnja Rusija, Kina, Severna Koreja, Iran, Sirija, Venecuela... Taj savez je savest sveta. Budućnost koja će raskinuti lance diktature i terora u državama EU, u SAD, u Japanu, u Kanadi, u Australiji...

Stotinak miliona ljudi na ovoj planeti sa čežnjom čekaju dan velikog praska, pobedu slobodarske Rusije i njenih saveznika. Za Srbe će to biti i dan vaskrsenja balkanskih ideala nacionalnih heroja koje je antrisrpski Zapad, zbog genocida i ratnih zločina, osudio u haškom tribunalu.

I dobro je – govore beogradski, podgorički i banjalučki kremljofili – što milioni Rusa beže iz raja današnje Rusije na antiruski i antisrpski Zapad. I što slobodarski režim u Moskvi ubija vođe opozicije, novinare, advokate, što obnavlja Staljinove gulage i u njih progoni svakog ko se protivi ukrajinskom armagedonu i pretnjama Zapadu nuklearnom odmazdom. Majka Rusija se čisti od svog korova. Tako će se očistiti i Srbija, i Crna Gora, i Republika Srpska, kad Balkan ogreje sunce iz Kremlja!

Vox populi, vox Dei. Glas naroda je glas Boga. Ova najveća neistina postala je neupitna istina. Taj „glas Boga“ u današnjoj Srbiji je glas Udbe i njene Crkve, pupčanom vrpcom povezanih sa KGB i Crkvom u Rusiji. Još je to čvršći razlog da vlast ne sme protivurečiti glasu i većinskoj volji srpskog naroda.

Onaj koga Srbi vole, sliku njegovu i oslobodilačko slovo Z nose na svojim bedževima, odeći i zastavama, neka im se obrati povodom NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru.

Vox populi, vox Dei. Uostalom, similis simili gaudet. Sličan sličnome se raduje.