Девети март 1991. симбол је почетка дуге и прескупо плаћане борбе Србије за своју европску будућност.

Тога дана у Београду смо демонстрирали против медијских бастиља које су мржњом и неистинама тровале милионе људи и чинили их слепим да виде куд то Србију и цео српски народ у тадашњој Југославији воде председник Србије, његова партија, комунистички генерали, удбаши, мафијаши и многи још који су себе називали елитом нације. На нас је, због тога, ударила сва полицијска сила, а увече и армијски тенкови.

Девети март трајао је скоро целу деценију. Многи су изгубили и живот у тој борби. Злочин на Ибарској магистрали, ликвидације Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, Пеђе Старчевића, Небојше Симеуновића и десетина њих још, трајна су сведочанства о државном тероризму.

Трагично је по Србију да су истога дана, 5. октобра 2000, пали и Слободан Милошевић и демократски идеали Деветог марта. Коалиција ДОС оборила је диктатора у савезу са стубовима његовог терористичког поретка: са Легијом и Црвеним береткама, са Земунским кланом, са ДБ и генералима војске. Оборен је само врх пирамиде зла, а пирамида и поредак у њој остали су нетакнути.

Издаји и продаји циљева Деветог марта претходило је уклањање СПО, оснивача и предводника коалиције ДОС, из тог савеза, па је шаролика композиција од 18 странака тадашње опозиције остала без локомотиве за корениту демонтажу режима.

Млади људи у данашњој Србији не знају готово ништа о свему овоме. Пише се лажна историја о збивањима трагичних деведесетих година прошлог века. Девети март се прекрива заборавом и неистинама.