Субота је била, пред сами залазак сунца, а 4. новембар 2006, кад сам слетео у Тел Авив и, одмах, са аеродрома, продужио ка Јерусалиму, престоници јеврејске државе.

У Израелу сам први пут у свом животу, и то службено. У Јерусалиму су Кнесет, председник, премијер, министарства, врховни суд. Јерусалим је и престоница јудаизма, хришћанства и ислама. Јерушалаим, на хебрејском. Привиђење, на српском.

Сутрадан, у недељу, крећем ка некадашњем брду Голгота (Лобања), где је Црква Христовог гроба. Тај Јеврејин, столар из Назарета, моје је хришћанство, сва моја вера и нада.

Нема више стеновите и ненасељене Голготе. Хотели, пословне зграде, кафићи, уличне тезге. Трговци нуде ходочасницима медаљоне са Христовим ликом, кандила, тамјан, бројанице, крстове, ланчиће...

Не могу да поверујем. Био сам код египатских пирамида, улазио у огромне и раскошне готске катедрале, у цркву – колос Светог Петра у Риму, дивио се лепоти париске Нотрдам... Овде, на Голготи, једва је приметна црква, под чијом се куполом, у стварности или у легенди, одиграла највећа драма откад је Адамовог и Евиног рода. Десно од улаза у цркву, види се литица. На њој је на крст разапет отац новог човека и новог човечанства, којих још нема. Ту се Он, у мукама, помолио за своје џелате, примио на себе грехе свих људи, заветовао нас да непријатеље своје побеђујемо љубављу, а не осветом, не законом талиона: око за око, а зуб за зуб! Дрхтим, као у грозници, пред пећиницом у којој је мртав положен оног страшног петка, а из ње, жив, изашао у васкрсну недељу. У тој пећини – гробници побеђена је смрт. Збило се највеће чудо у историји овог света, да један мртвац устане из гроба. Муња врховне наде, да смрти нема, севнула је над свим континентима и народима. Тако размишљам, док се крстим и клечим пред гробницом Сина Божјег.

Спуштам се ка Зиду плача, врховном светилишту Јевреја, једином остатку некад славног и култног Соломоновог храма, у коме је и Христос проповедао. Подигнут је био на брду Морија, на оној стени на којој је Аврам, кушан од Бога, хтео да Богу, као жртву, принесе свог сина Исака. Одатле, са те старозаветне стене, са развалина храма Соломоновог, пророк Мухамед ће се, у сну, отиснути у небо, и на свом крилатом Бураку, свемирском бићу људима непознатом, проћи кроз свих седам небеса, отићи и још даље, приближити се Алаху, из уста анђела примити Алахову објаву Кур’ана, свете књиге муслимана. На Морији, на костима Соломоновог храма, султан Омар подиже џамију. Њене златне куполе уздижу се изнад Зида плача, у чије шупљине, између камења, Јевреји и туристи који то желе, ма које вере да су, утискују на папирићима исписане молитве. Док исписујем своју молитву, а црна јеврејска капица ми је на глави, посматрам ројеве таквих капица, и лево и десно од себе, слушам гласне молитве на многим језицима и гледам како неки верници челом ударају у камене блокове Зида плача. А горе, у раскошној џамији Ал Акса, клањају полубраћа Јевреја. Од истог су оца. Авраму је робиња његова Агара родила сина Исмаила, а законита жена Сара, доста касније, сина Исака. Ко је Аврамов наследник? Прворођени ванбрачни син или другорођени брачни? Вековима већ, сатиру се, између себе, око права наследства.

Не само у Јерушалаиму, него и у целом Израелу и свуда где живе потомци Аврамових синова Исмаила и Исака, бесмислено је сумњати у било шта или се распитивати за доказе о највећим парадоксима и чудима. Мојсију је Бог подарио таблице са десет заповести, отворио Јеврејима пролаз кроз море, Исус је горе, код Творца, и поново ће се вратити, Мухамедов Бурак летео је брзином човечијег вида... Као да је проклет сваки човек који не верује да је могуће све што се људима без вере приказује као немогуће. Творац, а не људи, одлучује шта мора да буде! – рекао ми је мој пратилац, Јеврејин, професор на универзитету.

Накнадно, по повратку из Свете земље, као да сам разумео шта ми је рекао. Испарила је моја туга због скромног изгледа Цркве Христовог гроба у Јерушалаиму. Нестало је беса због убоге цркве у Назарету, подигнуте око извора на коме је Марији, мајци Исусовој, анђео рекао да ће родити Спаситеља свих људи. Повукло се и моје чуђење да су исте такве, јадне и сиротињске, и обе цркве у Капернауму, и православна и католичка, сеоцету у коме је Исус најгласније проповедао. Мора тако да буде! Исус је презирао раскош и раскошнике. Он је прао ноге својим ученицима. Нису људи, него је Он, подизао сиротињске цркве посвећене Њему!

Узалуд разметање, узалуд фараонске цркве и катедрале, златне круне и жезла хришћанских поглавица. Све је то ништа, магла и дим који себе вара, раскош која је јефтинија од трунке прашине са Христових сандала. Да дође данас, Он би им, у то тврдо верујем, рекао исто што је, онда, рекао јеврејским фарисејима, садукејима и књижевницима: Ви сте споља окречене гробнице, споља блештите, а трулеж унутра!