Подржао сам позив председника Србије на “унутрашњи дијалог” о Косову. Многи нису. Не разумем то, без обзира на њихове мотиве, изговоре и циљеве. Косовски лавиринт, у којему лута Србија, није питање ни страначко, ни лидерско, ни трибина за митове, молитве и клетве.

Излазак из тог лавиринта налажу прворазредни државни и национални разлози, јер се косовски чвор затеже око врата свих у Србији. Емоције вуку у прошлост која се не може оживети, разум захтева да више немамо ни права ни времена да бранимо оно што немамо, уз нарастајући ризик да изгубимо и оно што још имамо на том пустом Косову, и да од Србије правимо црну рупу лишену људске будућности.

Можемо ли научити, бар нешто, од Немаца? Ангела Меркел није успела да састави коалициону владу. Немци не ликују због тога, нити хвале странке које су одбиле канцеларку. Напротив. Јавност тражи договор, јер је он у интересу немачке државе. И, не буде ли компромиса, на поновљеним изборима биће кажњени они који га нису хтели. Ко би у Немачкој одбио дијалог о Косову, да је Косово у тој земљи?

Али, Косово није питање немачко, оно је “срце Србије” изван Србије.

Једно Косово, а две стварности.

Прва је стварност да, од јуна 1999, Србија нема никакав државни суверенитет над дотадашњом својом покрајином. Да Косово, као независну државу данас признаје убедљива већина чланица УН, НАТО и Европске уније. И да су Срби убедљива мањина у “срцу Србије”. Њих је само око шест, а Албанаца више од деведесет одсто.

Друга стварност су вековима старе цркве и манастири, задужбине владара из династије Немањића, која је, два века, носила европско - просветитељски барјак Источног Рима (Византије), под којим је уздизана средњевековна Србија, чија су духовна жаришта била баш на Косову и Метохији, земљи метоха, манастирских имања. Стварност је и косовски еп, изникао из битке између Лазара и Мурата, европске хришћанске Србије и надирућег ислама из Азије. Стварност је и око 150.000 Срба који и данас живе на Косову, као и њихова илузија да је Косово, и даље, у Србији. А стварност је и Устав Србије, који не признаје стварност да Косово више није у Србији.

Мост између ове две стварности намеће се као императив. Он је немогућ, ако Србе, и у Србији и на Косову, не суочимо са свим што је немогуће. Да је немогуће да Косово буде у Србији, а да Албанаца не буде на Косову, или да они не одлучују о било чему. Да је држава Србија, 9. јуна 1999, безусловном капитулацијом у Куманову, прихватила свој трајни прогон са Косова, и да изгубљени суверенитет не могу повратити ни Суринам, ни Гвинеја Бисао, ни вето Русије у Савету безбедности УН на пријем Косова у чланство УН. Било Косово покрајина Србије. Било, више није. Прохујало са вихором.

Шта можемо? Да, по највећим европским стандардима, заштитимо сва права Срба на Косову, српску религијску баштину, историјске споменике и наслеђе. И да потпишемо обавезујући споразум о свеобухватној сарадњи Србије и Косова, без формалног признања косовске независности. ЕУ, чијем чланству тежи Србија, не захтева то признање, нити га може захтевати све док државу Косово не буде признавала макар само једна чланица ЕУ, а скоро је извесно да Шпанија, због Каталоније, то никада неће учинити.

Пре једностраног проглашења косовске независности, ЕУ и САД, а пре свега САД, буквално су принудили Албанце да прихвате документ Мартија Ахтисарија, који је он саставио као специјални представник генералног секретара УН. Загарантована је апсолутна аутономија и заштита српског религијског и културног наслеђа на Косову, максимална аутономија општина са српском већином, једнакост српског језика и ћирилице са албанским језиком и писмом на целој територији Косова... Албанци су се обавезали да је забрањено уједињење Косова са Албанијом или присаједињење Косову ма које територије у суседству, а морали су да се одрекну и заставе, грба, химне и свих државних симбола Албаније... Ахтисаријев план Србија је одбацила. Албанци су то прихватили као поклон њима, као изговор да, у доста чему, не спроводе одредбе једног међународног документа којег су прихватили и уградили у законе и Устав Косова.

Србија је у прилици да, макар и са закашњењем од девет година, прихвати Ахтисарија и да, у Бриселском дијалогу, покуша да побољша поједине одредбе тог у суштини доброг документа. То је, чини ми се, најбржи пут до српско-албанског компромиса о Косову.

 

- ауторски текст је објављен у НИНу, број 3492 од 30.11.2017. године -