Лидер Српског покрета обнове (СПО) Вук Драшковић ретко даје интервјуе. Ипак, пристао је да говори за Курир, али само под условом да теме буду од суштинске важности за државу и њену будућност.

Не коментарише, каже, дневну политику, а о политичким актерима је, наглашава он, све већ раније рекао, па не би желео да се понавља. Ипак, каже да не види разлог за ванредне парламентарне изборе јер Влада има убедљиву већину у парламенту. Прихватио је позив да учествује у унутрашњем дијалогу о Косову јер једино тако може да се раскине косовски чвор мржње.

* Да ли су Србији потребни ванредни парламентарни избори?

- Влада има више него убедљиву подршку у парламенту, а изабрана је тек пре четири месеца. Не видим ниједан ваљан разлог за ванредне парламентарне изборе. Њиховим расписивањем, сви за Србију најважнији послови, од убрзања европских реформи и привлачења страних инвестиција, па до разрешења косовског чвора и уставних промена, били би блокирани и за неколико месеци одложени. Наредна година би практично била изгубљена.

* Хоће ли унутрашњи дијалог о Косову, који је најавио председник Александар Вучић, довести до разрешења косовског чвора?

- Подржали смо, и СПО и ја, позив председника на унутрашњи дијалог о Косову, намеру да се раскине косовски чвор мржње и смрти и пронађе решење којим ће и Срби и Албанци, и Србија и Косово, бити подједнако задовољни или незадовољни. Компромис између две реалности је, чини ми се, достижно решење. Реалности да нема суверенитета државе Србије на Косову и реалности да на Косову има српског народа, да су на Косову верски и духовни споменици Србије и свих Срба, и да је Косово, историјски и емотивно, болно место српског народа.

* Шта је решење?

- Ахтисаријев документ, који су Албанци прихватили, гарант је заштите Срба на Косову и наше тамошње религијске и духовне баштине, и то према највишим европским стандардима. Сматрам да у Бриселском дијалогу можемо поправити поједине одредбе тог у суштини доброг документа и потписати Споразум о пуној нормализацији односа између Србије и Косова, без формалног признавања косовске независности. То признавање од Србије не тражи ни ЕУ, ни УН, нити документ Мартија Ахтисарија.

* Опозиција, рецимо, одбија да учествује у том дијалогу...

- Ничим се не може правдати одлука странака и разних организација у Србији, које себе представљају као проевропске и грађанске, да одбију учешће у дијалогу о Косову и уставним променама јер су они, ето, љута опозиција свему за шта је Александар Вучић. Уместо да помогну у трагању за европским решењима, која су у интересу Србије и којима не смеју бити опозиција, они су за продужетак косовске агоније и одбрану трагичне политике из деведесетих.

* Како гледате на то што се Србији неретко намеће дилема ЕУ или Русија, а све учесталије стижу и поруке да нећемо још дуго моћи да седимо на две столице?

- Од Карађорђа и Милоша, па до комунистичког преврата, Србија је била усмерена ка Европи. Све до бољшевичке револуције, европске и западне вредности доминирале су и у Русији. Комунизам је уназадио и нас и њих. Није, дакле, дилема Запад или Русија него демократија или деспотија. Данас је руска пропаганда у Србији у надмоћној предности над демократским вредностима ЕУ и Запада и над свим што нам стиже са Запада, од донација до инвестиција. Она почива на слогану: ми вас никада нисмо бомбардовали! Пријемчиво и за српске уши и за душу. Те емоције, које су људске и разумљиве, све више, нажалост, прерастају у окове нашем разуму.

* Хоћете да кажете да су те емоције опасне?

- Шта Србију чека у овом смутном времену и на овој балканској ветрометини ако је емоције гурну у сукоб са Европом и Америком? Ово је питање свих питања, јер од избора пута, на Запад или на Исток, зависи нам све. Не сме Србија ући у погрешан воз јер ће, у том случају, и све успутне станице бити погрешне. Веома је важно нагласити и да евроатлантске интеграције наше државе нису нити ће бити препрека свестраној сарадњи с Русијом.

* А можемо ли у ЕУ без приступања НАТО?

- Сматрам да су стратешки повезани, а не међусобно супротстављени, чланство Србије у ЕУ и чланство Србије у НАТО. Зашто? Зато што је НАТО избор пута и заштита тог пута, а ЕУ је путовање. И због тога што су скоро све чланице ЕУ, истовремено, и у НАТО. И због тога што је Србија данас острво у мору ЕУ и НАТО. И нарочито због тога што ће све евентуалне сукобе и пожаре у срцу Балкана, на чијем изазивању раде многи, гасити и решавати искључиво НАТО. Србија бира: или ће равноправно седети за столом који одлучује, или ће се о Србији и њеним интересима изван Србије одлучивати без Србије.

* Многи се не би сложили са вама кад је реч о приступању НАТО.

- НАТО бомбардовање 1999. године прерасло је у култ највећег злочина ком је Србија икада била изложена. Завеса заборава навучена је преко свега што је претходило том злочину и што га је изазвало. Над народом у Србији извршена је пропагандна лоботомија, да заборави узрок и кривце ужаса из деведесетих и да лелече само над последицама.

* Да ли су се државе региона суочиле с прошлошћу и оним што је чињено деведесетих?

- Има код Меше Селимовића једна реченица: Човек је вазда на губитку. Однос према ратним злочинима почињеним у бившој Југославији, као и злочинима Милошевићевог режима над противницима тог режима у Србији, породио је нову и страшну истину: једино злочинци нису на губитку! Злочини су их учинили богатим и славним, постали су националне иконе и у Србији, и у Хрватској, и у БиХ, и на Косову. Између убица и нација у којима су рођени повлачи се крвави знак једнакости. „Није српски народ геноцидан!“ Овим покличем се, примера ради, негира магнум кримен у Сребреници као да је српски народ починио тај масакр и за њега осуђен. Да није било Хашког трибунала, нико од тамо осуђених не би био ни оптужен. Пресуде тог суда злочинцима проглашавају се за злочин над њиховим народима.

* Како видите судске епилоге злочина у којима је деведесетих учествовала држава Србија, а међу којима је и покушај атентата на вас?

- Седамнаест година после пада Слободана Милошевића, врховног наредбодавца свих злочина државног тероризма у Србији, изречене су само правоснажне пресуде за четвороструко убиство на Ибарској магистрали, убиство Ивана Стамболића и будвански атентат на мене. Налогодавац Милошевић, организатор Радомир Марковић, убице Легија и његов ескадрон смрти. Све три пресуде су селективне, јер су заобишле шефа ДБ Београда Милана Радоњића и његов „ескадрон за припрему злочина“. Других пресуда нема, а списак жртава је предугачак.

* Рецимо, ево, суђење за убиство новинара Славка Ћурувије ближи се крају...

- Суђење оптуженим за убиство Славка Ћурувије траје годинама. Све су прилике да Државна безбедност, она подземна и све моћнија, руководи процесом. Саслушавају се секретарице, шофери, неки пензионери, људи који не знају ништа, а инспектор који зна све и чији су докази довели до хапшења Милана Радоњића, Ратка Ромића и Мирослава Курака смењен је усред суђења и није ни на списку оних који ће да сведоче. Готово је извесно да ће оптужени за овај злочин бити ослобођени. Одавно им је укинут затворски притвор.

* Ви, дакле, мислите да никада нећемо сазнати ко је убијао деведесетих по Србији?

- Ко је убио Даду Вујасиновић, Бранивоја Милиновића, Недељка Косовића, Миодрага Николића, Белог, Гишку, судију Небојшу Симеуновића, Пеђу Старчевића, Павла Булатовића, Жику Петровића, српске младиће у кафићу „Панда“ у Пећи...? Нико не истражује, нико се не узбуђује. Већ дуже од годину дана у току је колективна медијска потера за убицом или убицама једне певачице. Њена трагична смрт као да је режирани застор над толиким гробовима жртава једног сулудог режима.
 
Односи у региону

„Подржавам Вучића, помирење је кључно“

* Како оцењујете данашњи односе међу државама у региону?

- Делим став председника Вучића да су стратешко помирење Срба и Албанаца, и Срба и Бошњака, стајна тачка стабилности у овом региону. Смрт и мржња не смеју бити програм ни Срба ни Бошњака ни Албанаца, а ни Хрвата. Непријатељство се не гаси настављањем непријатељства него само подизањем мостова пријатељства. И то тако да свако, најпре, извади балван из сопственог ока.

О генералу Лазаревићу

„Нема повода за понос и шепурење“

* Претходних недеља је у жижи јавности било ангажовање генерала Владимира Лазаревића на Војној академији. Да ли он питомцима треба да држи лекције и преноси знања?

- Не видим ниједан разлог да генерал Лазаревић упознаје наше будуће официре са својом „генијалном стратегијом“ одбране Косова од НАТО агресора. Исход те „генијалне стратегије“ је жртвовање живота наших војника у једном бесмисленом и узалудном рату, безусловна капитулација потписана у Куманову и трајно повлачење војске, полиције и државе Србије са Косова. Нема ту ни повода, а камоли разлога, за понос, победничко шепурење и промоцију команданата једне поражене идеолошке армије у војничке узоре какви су били Живојин Мишић, Радомир Путник, Степа Степановић или Петар Бојовић.

 

извор: Курир

разговарао: Бобан Каровић