Србија, а и цео српски народ, сутра  би требало и да славе и да тугују, истовремено.

Да славимо прескупо плаћену победу Краљевине Србије у Великом рату. Да тугујемо због тога што је, у последњој деценији 20. века, убијена велика држава створена 1918 године, тако што су поништене и у поразе преокренуте  све победе Краљевине Србије и њене војске у два балканска и у Великом рату.

Кривци за тај државни и национални слом су режим Слободана Милошевића и њему одани идеолошки генерали, који су бранили комунизам, а не државу. У одбрани поретка успостављеног комунистичком револуцијом 1945. године, они су Србију и српски народ гурнули у трагични сукоб са свим западним савезницима Краљевине Србије у Великом рату, као и у сукоб са тадашњом Русијом  у којој је рушена комунистичка диктатура.

Пре једног века, на Белој кући, у Вашингтону, поред америчке, вијорила се и застава Краљевине Србије!

Ту Србију поштовали су и наши непријатељи. Немачки генерал Фон Мекензен, усред рата, у Кошутњаку је подигао споменик српским браниоцима Београда!

Сећајући се више од милион својих сународника погинулих у Великом рату, поштовање тим жртвама дужни смо исказивати одлучношћу да данашњу Србију усмеримо ка њиховим стратешким циљевима: ка демократији, помирењу народа и људи на просторима некадашње државе коју су они створили, ка европским вредностима и западним путоказима.