Неонацисти су у Бундестагу, први пут од завршетка Другог светског рата. Ако, заиста, историја уме да се понавља, некад као фарса а некад као трагедија, шта је, од то двоје, задесило водећу државу Европске уније?

Не може бити ни говора о трагедији, јер мање од осмине новоизабраног Бундестага заудара нацизмом. Фарса је у питању, али она не сме ни да се игнорише, ни потцењује, нити да се релативизује изјавама да AfD (Алтернатива за Немачку) није неонацистичка, него је екстремно десна и популистичка странка. Парола једног од челника AfD: „Холокауст је мит!“ – жестоко је нацистичка и, по важећим немачким законима, тешко је кривично дело.

Не заборавимо и да је Хитлеров нацизам почео као фарса, као кич представа у минхенским пивницама, којој се већина Немаца ругала, али је тај лудачки програм брзо омађијао никог другог до аристократску Пруску, ускоро и читаву Немачку. И, ево, баш у тој Пруској, доскорашњој Источној Немачкој, АфД осваја скоро сваки четврти глас! Многе је ово шокирало. Источна Немачка скоро пола века живела је у комунистичком логору, и то руском, а после пада Берлинског зида у њен економски опоравак, у демократско и духовно оздрављење, уложено је фантастичних две хиљаде милијарди евра!

Није случајно Ангела Меркел своју изборну кампању започела у Берлину, у музеју Штазија, комунистичке тајне полиције која је до перфекције била усавршила методе совјетског КГБ и нацистичког Гестапоа. Ангела Меркел је рођена и одрасла у Источној Немачкој и добро упознала трагичне размере лоботомије извршене над милионима људи. Својим обраћањем управо из музеја Штазија, она је упозорила да пустош, коју један тоталитарни и нељудски поредак остави иза себе, не може брзо и сасвим да се отклони ни расформирањем Штазија, ни отварањем његових тајних досијеа, ни економским препородом, ни слободом и демократијом. Зло засејано у људским мозговима захтева дугу и упорну терапију.

А како ли је тек нама, у Србији, где терапије и нема? Наш Штази није у музеју. Није расформиран. Није, чак, ни лустриран. Све се распало и помрло. Совјетски Савез, Варшавски пакт, Трећа интернационала, Југославија, Стаљин, Тито, Милошевић. Све је спорно, од Устава Србије до статуса Косова. Тектонске промене и ломови једино су заобишли Штази Србије. Мењао је само своја имена. ОЗНА, УДБА, ДБ, СДБ, БИА. Све великим словима, због великог, и јединог, државног континуитета.

То је континуитет тајних досијеа о највећим злочинима у Европи после Другог светског рата. О злочинима над десетинама и десетинама хиљада цивила, чији су животи уграђивани у темеље комунистичке Југославије. О још масовнијим злочинима узиданим у разбијање и убиство Југославије. О злочинима Удбиних „ескадрона смрти“ по Србији над противницима терористичког и подивљалог режима у последњој деценији минулог века.

Тајна служба је капа свим тим злоделима. У њеним досијеима су имена оних који су наређивали ликвидације и оних који су убијали. Све је архивирано, али све је – тајна. Државна тајна. Чак је и руска Дума признала злочин у Катинској шуми, убиство Романових и, макар формално, жигосала злодела стаљинистичког режима и његове тајне полиције.

Удба Србије не само што није у музеју, него је њена моћна, и све моћнија, мрежа себи прибавила и легитимацију националног васпитача и тужиоца. Службини медији, њене политичке странке, министри, свештеници, академици, писци, уредници, аналитичари, историчари, за убиство Југославије и све злочине окривљују Европу и Запад, а Србији и Србима навлаче одело оклеветане и невине жртве. Званично, држава хоће у Европску унију и на Запад, отвара преговарачка поглавља о придруживању демократском свету, а пропаганда њеног Штазија затвара све путеве који воде у том смеру. Та, свакодневна, колективна лоботомија драстично окреће народно расположење према „мајци Русији“, које није утемељено ни на развојним, ни на економским или демократским разлозима, него на „истој крви“. Није то много удаљено од оног Хитлеровог Blut und Boden, крв и тло. Међу младима у Србији ничу и отворено нацистичке ћелије.

Срби које је трибунал у Хагу оптужио или осудио за ратне злочине, неке чак и за геноцид, промовишу се у националне хероје. Пише се нова прошлост. Ругању и анатеми излажу се људи који су, у годинама великог помрачења, бранили образ Срба и Србије од данашњих „хашких хероја“, од разбојничког поретка смрти, националног пораза и срамоте. Заборав пада на жртве.

Изборни успех неонациста у Немачкој последица је и, неоправданог и пасивног, односа Немачке, а и целе ЕУ, према много чему опасном што се дешавало и дешава се, и даље, изван родне земље нацизма. У тој држави је, задивљујуће, извршена денацификација. Али, по закону спојених судова, не циркулише зло само од центра ка периферији, него и обрнутим смером. Од кукастих крстова на хрватским фудбалским стадионима, јавних нацистичких поздрава са уздигнутом десницом и, официјелних, изјава да је „усташки геноцид мит“, стигло се и до поклича, до јуче незамисливог, да је „холокауст мит“ и да је споменик жртвама холокауста, подигнут у Берлину, под прозорима Бундестага, „понижење за Немце и Немачку“!

No pasaran! („Неће проћи“) био је борбени поклич противника фашиста и нациста у шпанском грађанском рату. Hemos pasado! („Прошли смо“), узвикнуо је генерал Франко кад су његове наци-фашистичке фаланге умарширале у Мадрид.

Нису прошли. Безусловно су нацизам и фашизам потписали своју капитулацију, 9. маја 1945, у Берлину. Европа је тај дан изабрала за свој празник. Победничко No pasaran! – упућено је не само нацизму и фашизму, него и сваком другом тоталитаризму, идеји и намери да се, у име нације, у име религије, у име митова и поражене трагичне прошлости, оживљавају та прошлост и зло.

Европа је мало задремала и заборавила да се брани, рече ових дана француски председник Емануел Макрон.

А Србија? Министар спољних послова тражи да Србија подигне споменик Слободану Милошевићу. Из међународног затвора, у коме издржава казну због почињених ратних злочина, Милошевићев начелник Генералштаба поручује војсци данашње Србије да буде поносна на њега, а националне телевизије емитују ту поруку. „Прошле су године стида!“, појашњава министар војни.

На шпанском, све то звучи као: Hemos pasado!