Данас је осамнаеста годишњица од свирепог убиства четворице људи на Ибарској магистрали, које је планирала, организовала и починила држава Србија. Одабрала је убице, дала им државно оружје, гориво, камионе, разна возила за руководиоце службе безбедности који су били у близини места злочина, што у оближњој кафани, што у кукурузима, да надгледају спровођење државне политике убијања грађана који сметају вођи и његовој вештици са Дедиња.

Мени су тада убили брата Веселина, човека који никоме ништа осим добра није учинио, и пријатеље Звонка, Вучка и Гагу, невине и чисте и пред богом и пред људима.

То никада нећу ни опростити ни заборавити.

Убила је та државна банда налогодаваца, организатора и извршилаца и Ивана Стамболића, бившег председника државе, Славка Ћурувију власника опозиционе новине, судију Симеуновића, Даду Вујасиновић, новинарку, Жику Петровића директора ЈАТа и многе друге грађане који су се било како замерили Вођи и Славујки из Пожаревца.

Тај државни терор над грађанима који није био само диктатура него и сурова политичка убиства незапамћена у демократској Европи и свету, данас ни свих ових година пре, у Србији нико и не помиње нити осуђује ни то време, ни те људе који су већином остали некажњени и на високим су позицијама у служби и свим институцијама у земљи. Жртве су предмет осуде, њихове породице одгурнуте на маргину друштва, деца им без посла, странка која је била предмет прогона и ликвидације маргинализована, сатанизована измишљотинама службе, и утисак је да би требало да нестанемо јер сметамо општој срећи служби које заправо владају државом. "Не постоји ни влада ни скупштина ни председник ни премијер ни медији, све је служба," како каже Јовица Станишић, некада моћник службе, а сада хашки оптуженик. Ја му верујем, он зна.

Питам се зашто држава Србија данас, ако је другачија и ако не подржава почињени терор и убиства у државној организацији и по налогу тадашње власти, никада не ода пошту жртвама свог терора, зашто не положи венце на гробове грађана које је она убила, као што полаже венце на стратишта жртава окупатора. Жртве су ваљда једнаке и ваљда све заслужују исту пошту и сећање. Можда је разлог у повратку отписаних којем присуствујемо свакодневно. Само још недостаје Славујка, вештица са Дедиња, како су јој тепали грађани, а и она је у доласку.