Вести
- понедељак, 20. јануар 2014. 19:56
Одличан текст нашег великог пријатеља и уредника „новосадских“ , Томислава Ловрековића, прочитајте!!
Кажу да овакви наслови не пристаје пристојним новинама, а такви јесмо или, ако сте нас баш узели на зуб, претендујемо да будемо. Слажемо се, у потпуности. Само, ни таква деценија не пристаје пристојном свету, а такви јесмо, или ако баш инсистирате, претендујемо да будемо. Да, могли смо употребити еуфемизам, могли смо ублажити, разводнити, наћи мање болан израз – уосталом, не радимо ли то сви колективно већ деценије. И не видимо ли где нас је то довело? Као Ђорђе, добри син… ОК, можда нисмо Ђорђе Балашевић (сигурно нећемо то ни да будемо) – вероватно лалошке бакице не пуштају сузе уз наше рецитације, нисмо се дружили са Божом званим Пуб, пијанчили са Васом Ладачким и бацали око на лепу протину кћи, не поклањамо концерте граду (да би касније те поклоне ваљано наплаћивали), немамо морнарницу, а нарочито не панонску, али рачунамо да негде имамо право да у његовом маниру кажемо: јебите се две хиљадите. Први у Србији, дабоме, али верујемо са пуним правом – да имамо основа да пљунемо на еру у којој су дизелаше заменили краваташи, ЈУЛ-овце носиоци петооктобарских споменица, а дилере – професионални активисти.
"Транзиција је уместо периода постала изговор, опозиција се уместо резултатима побеђивала страхом – медији су од цензурисаних средстава информисања еволуирали у пропаганде сервисе, а уместо лустрације добили смо амнестију. Очекивали смо препород, а дочекали побачај – изашли смо на улице нашом идејом, а избачени смо на њих њиховом идејом – тражили смо промену, а добили замену. И то лошу"
Декаду у којој су картеле који држе тапију на нафту и цигарете сменили картели који држе тапију на “људска права”, “културу” И “европејство”, уместо Кертеса дошли Јањушевићи и Колесари, Жељка Митровића наследио Жељко Митровић, а уместо Легије зајахао Легија. Време у којем је било могуће полуписме вође навијача скинути са шипке, научити их преосталим словима азбуке и посадити у Градско веће – доба када су шлепере заменили пројекти, рекеташе “приватна обезбеђења”, где су стари зликовци остали суштински нетакнути, а нови им се придружили. Време када смо шватили да многима није сметао Слоба, већ им је сметало што они нису Слоба – када су зајашили Калифи уместо Калифа, када су Изногуди дочекали својих пет минута. Док су неки јахачи већ деценију били навикнути на седло, а неки се тек навикавали, ми смо остали они који су јахани – или да останемо доследни наслову, јебена странка. И то би се, истина, могло блаже рећи, али нећемо, да не би реметили репутацију и постали “као Ђорђе, добар син”.
оцекивања
Тражи се социјални радник
Када би консултовали социолога или психолога, а нећемо (јер ми волимо да држимо тапију на паметовање), свакако би њихово вешто И стручно око приметило једну занимљивост – апатију у Срба није изазвало ни три месеца под пројектилима и у рововима/ склоништима, ни хиперинфл ација, ни диктатура једног брачног пара, ни национални порази, ни избегличке колоне, ни изолација. Не, тај диван и свима нам познат осећај изазвало је нешто друго: изневерена нада, очекивања која нису испуњена, обећања која нису одржана, снови који нису обистињени. Другим речима, власт је шећеране од три евра, бодрумске гласове, грађевинска земљишта заведене као њиве, Сартиде, НИС-ове И сличне марифетлуке тумачила као “нежељену децу револуције”.
пети октобар
Тако су они који су промене начинили, посредством тих промена постали, народски, а политички тачно речено – “копилад”. Само, за ту “копилад” нико није платио нити плаћао алиментацију – ниједан социјални радник се није појавио да укаже родитељских дужности. Направи, остави и напусти, а онда објасни да то није твоја брига – постао је “родитељски” аксиом свих оних који су у тој деценији газдовали Србијом.
"То је декада у којој су картеле који држе тапију на нафту и цигарете сменили картели који држе тапију на “људска права”, “културу” И “европејство”, уместо Кертеса дошли Јањушевићи и Колесари, Жељка Митровића наследио Жељко Митровић, а уместо Легије зајахао Легија. Доба када су шлепере заменили пројекти, рекеташе “приватна обезбеђења”, где су стари зликовци остали суштински нетакнути, а нови им се придружили"
Конобари и кафе куварице
А, газдовао је боме, ко је и како је хтео – тако смо имали апсурдне ситуације да премијер буде, како је то само маестро Марко Сомборац у свом стрипу умео веродостојно представити, на нивоу кафе куварице у једном периоду (шифра: Цветковић), али и да конобар буде на нивоу премијера у једном периоду (шифра: Беба Поповић). Апсурдне су биле и промене: јер, у време демократије, дочекали смо да се председник Владе, трагично је, уместо на каквим изборима смењује метком, а да се ситуација у фи рмама које су слабо радиле претворе у фи рме које не раде никако. Да транзиција уместо периода постане изговор, а да се опозиција уместо резултатима побеђује страхом – да медији од цензурисаних средстава информисања еволуирају у пропаганде сервисе, а да уместо лустрације добијемо амнестије. Очекивали смо препород, а дочекали побачај – изашли смо на улице нашом идејом, а избачени смо на њих њиховом идејом – тражили смо промену, а добили замену. И то лошу. Уосталом, да је неко тог 5. октобра рекао да нас чека десет година сечења прстију, пролонгирања, пропадања, корупције, афера, да у тих наредних десет година нећемо дочекати развој привреде, децентрализацију, решавање важних државних питања, откривање убица Ћурувије, атентатора на Драшковића, отварање досијеа, помислили би да је тај неко луд. После, али касно смо шватили: није тај неко луд. Луди смо били само ми.
Пудлица комшинице Мирјане
Да резимирамо, тринаест година касније, овдашњи клинци још увек маштају по истој шеми: да из Челарева побегну у Нови Сад, из Новог Сада у Београд, а из Београда “преко” у свет, мада Београђани и даље тврде да је “Београд свет”, како поручише у оном брутално изневереном и јефтино проданом, а тада поносном “маршу сужњих” давне нам деведесет и шесте. Посла и даље нема, и даље нас РТС није обавестио да је Берлински пао, Чаушеску стрељан, а СССР отишао у историјску архиву, факултети су и даље расадници кадрова који не умеју да мисле и не знају да раде, здравство збирна тачка корупције и бахатости, а посао и лингвисти већ сврставају у ред мисаоних именица. Зато је, ваљда, погрешно 5. Октобар звати револуцијом – односно, да будемо сликовити, комшиница потписника ових редова својој умиљатој пудлици тепа “Тигар”, али упркос неукусном и алегоријском надеву и даље спада у категорију умљатих кучића који се плаше мачака, инсеката и грмљавине, а не у крволочне звере од којих пролазници зазиру. Није то била револуција, напротив – била је то примопредаја. Да завршимо у стилу наслова: Слоба је њима штафету предао, а ми смо га примили. Сваки дан током двехиљадитих. Јадних и бедних. Њих можемо једино псовати.
Т. Ловрековић