Нови роман Вука Драшковића садржи питање у наслову: „Ко је убио Катарину”. А Катарина смо сви ми, Катарина је убијена Југославија. Нова књига Вука Драшковића, објављена у тиражу од двадесет хиљада примерака, отвара се, како истиче рецензент Љиљана Шоп, „као роман о животу и смрти Југославије, у животима и смртима њених грађана”.

* Из политике нисте изашли, али вас је у њој све мање. Да ли то значи да сте се потпуно посветили књижевности?

- Можда у политици радим сизифовски посао. Покушавам да помогнем извлачењу Србије из јаме и постављањем српског воза на магистралу којом је кренула Црна Гора. Већина у Србији је против. А што се тиче књижевности, зар и она није политика? Мора у књижевности да буде барем онолико политике колико у стварности има трагике.

* Ваша нова књига говори о трагичним годинама на размеђи векова, када се Југославија распала. Да ли су сукоби могли да се избегну и земља сачува?

- Југославија се није распала, она је убијена. Да није убијена, та велика држава идуће године прославила би стоти рођендан. Један истарски бенд, у мојој књизи, већ убијену Југославију назива Катарином. Није било мало оних који су желели да Катарина умре, али њу је могла убити само она сила која је командовала седмом или шестом по снази армијом у Европи, мрежом служби безбедности, која је, можда, била снажнија и од војске, и која је у већинском, српском народу, за пројекат убиства државе, придобила врхове цркве, академије наука, већину књижевника, аналитичара, медија... и која је, напокон, контролисала мафију и службине ескадроне смрти. Та сила убила је Катарину, а други су је мртву комадали. Неки сукоби, почетком деведесетих, нису могли да се избегну, али ти сукоби нису имали одлучујућу снагу за крвави растур Југославије.

* Пишете о истинитим догађајима. Потврђује се, по ко зна који пут, да је стварност романескнија од било које фикције?

- Не само романескнија, него и много трагичнија. Шта смо ми убили убиством Југославије – покушавам да одговорим и овом књигом. У бесмисао, поразе и срамоту претворили смо велике жртве и победе Краљевине Србије у два балканска и у Великом рату, а убили смо и онај сан о Југославији пре него што је она рођена на српским жртвама 1918. Читаво столеће пре тога, сања се та држава. Сетимо се Илирског покрета, Његоша, Штросмајера, сетимо се Бранка Радичевића и његовог „Кола”, у које позива да се ухвате сви, који ће се у то коло ухватити тек 1918. Југославија је окупирана, распарчана 1941, али тада није убијена. Геноцид над Србима у НДХ није заслепео ни Тита, ни Дражу. Њихове гериле за стратешки циљ имају обнову Југославије. Данас, после свега што се десило деведесетих, и у овом времену мржње која не јењава, него надолази, готово да је илузорно размишљати о неком људском помирењу и будућности. Зло је јаче.

* Књига почиње сценом повлачења ЈНА из Словеније (1991). Да ли је већ тада почео распад Југославије?

- Повлачењем ЈНА из Словеније, Југославија је престала да постоји, а такав исход трасиран је у Београду неколико година раније, када је тадашњи српски режим, тобоже због издаје социјализма и Косова, увео санкције Словенији. Међу војницима, који се у јулу 1991. повлаче из Словеније је и млади регрут Драгоје Драгојевић, из села Текериш код Шапца, а у касарни је добио надимак Текериш. Његова судбина је наша судбина. Откуда војник Текериш у Словенији 1991? Па тамо је стигао још 1914, када је српска војска у Текеришу поломила војску Аустроугарске. У том селу зачињала се Југославија, а у јулу 1991. из Београда је наређено Текеришу да бежи из своје државе.

* Један од јунака страда зато што се противи пароли: „Србија је без Косова труп без главе”. Како ви гледате на овај слоган?

- И ја мислим исто што и мој јунак Жаре Магаре. Тај слоган разумем као поклич: „Не дајмо оно што немамо, да бисмо изгубили све што имамо”. То је продужетак оне ужасне пароле избачене 27. марта 1941: „Боље гроб, него роб”, то је наставак мита да је Лазар 1389. намерно одабрао смрт и пораз да би Србију преселио на небо.

* Последње речи Божа Енциклопедије биле су: „Дна нема јама ова”. Јесте ли и ви песимиста када је реч о судбини Србије?

- Од неизлечивог песимизма дели ме само нада, тања од паучине. Божо Енциклопедија је српски „кишни човек” са фотографским памћењем. Он је као војник прошао многа разбојишта, запамтио многе злочине и чекао дан када ће у Београду да падне врховни командант тих злочина, па да пише оптужнице, и да сведочи. На његову несрећу, на нашу несрећу, његово сведочење нико није хтео да чује, и он је, на крају, сео на стиропор испред САНУ, у Кнез Михаиловој, и почео да глуми пса, и да лаје. Е, ми живимо то црно време пропадања које неће да се суочи с истином. Жртве смо организоване завере против памћења. Они исти који су били мегафони злочина деведесетих, данас проповедају такозвану постистину, тако они називају лаж, којом себе штите од казне и којом себи и данас прибављају ореол националних спаситеља и предводника.

* У многим причама, присутна је жал за некадашњим животом, када је све било чистије и спорије. Куда нас води оволика журба, глад за новцем и славом?

- Природна је потреба људи да желе и богатство и славу. Нас разара магарећи систем вредности. Када се подруми проглашавају за кровове, незнање за знање, злочин за врлину, лаж за истину, отпор за издају. Рођен сам, и најлепше године живота провео у Југославији. Била је то једнопартијска, комунистичка држава, али држава. Њеним убиством добили смо бантустане и резервате. А свуда је мржња постала идеологија.

* Шта мислите о Декларацији о заједничком језику, о којој се много прича последњих дана?

- И са декларацијом, и без декларације, људи у Хрватској, БиХ, Србији и Црној Гори, говоре истим језиком, не ни сличним, него баш истим. Када су једном замерили Крлежи зашто пише и универзитет и свеучилиште, он је одговорио: „Због тога што не постоји и трећи израз за исти појам”.

* Пишете ћирилицом, а књигу сте објавили латиницом. Зашто?

- Због тога што је и латиница наше писмо, чији су аутори Вук Караџић и Ђуро Даничић. Пишем ћирилицом, а нисам против латинице, и противан сам „патриотама” који би да нам отму латиницу и воде кампању против тог нашег писма. „Доле латиница”, наставак је поклича истих кругова, који су говорили: „Сваку Југославију у мутну Марицу”. Ево успели су у томе и живимо остварење њиховог програма. Не дајмо да нас даље деле, сакате и унесрећују.

Оптужбе као награде

* У једној причи описујете сусрет с једним бескућником који вас назива – издајником. Како, иначе, реагујете на овакве оптужбе?

- С обзиром на то ко су тужиоци, ја њихове оптужбе доживљавам као награде. „Ко је убио Катарину” – моја је оптужница против њих, вероватно узалудна, као што су узалудне биле и оптужнице Божа Енциклопедије. Откада је српског народа и државе, никада нам нико није донео такву несрећу, поразе и срамоту, као ти чија сам мета. Они су чудо, они се, после свега, размећу и хвалишу злом које су починили, и бивају награђени за то.