Шта да упишем? Књижевност, филозофију или медицину? Ломио сам се два дана и – преломио. Медицину. Због Доктора Ђорђа и због оца. Скочиће му углед у Гацку, кад завршим. Неће бити курир у општини, него Докторов отац.

Због њих тројице, као гимназијалац, у Гацку, посебно сам заволео медицину, филозофију и књижевност.
Доктор Ђорђо Милошевић радио је у гатачкој болници. Дете сам био, добих тешку упалу плућа. Из коме ме је извукао и живот ми спасио др Ђорђо Милошевић. Годинама је, сваког јутра, два пута пролазио поред наше куће, кад би ишао до болнице и кад би се враћао са посла. Усправан као храст, у оделу, са краватом, и са лекарском торбом у десној руци. Шешир је скидао са главе ваљда само у ординацији. У знак поздрава или отпоздрава, левом руком би мало подигао шешир и благо се осмехнуо. Лечио је и својом појавом. Са пацијентима је причао дуго и стрпљиво, шалио се, распитивао и о доста чему што, изгледало је, није везано ни за болест ни за медицину. Тада није било ни скенера ни ултразвучних направа. Он је, причом са пацијентом, сликао и унутрашње органе и душу. Нарочито је пажљиво „скенирао“ језик, нокте и дланове својих пацијената, а говорио је да се у очном дну одсликава свака тежа болест. Људи су причали и веровали да никада није омашио у дијагнози. На столу, у његовој малој ординацији, био је и Народни љекар Васе Пелагића. Због тог доктора и драгог човека, пожелео сам, у гимназији, да студирам медицину. Да будем као Доктор Ђорђо. Тако су га сви звали. Много касније, кад њега не буде међу живима, а мене у Гацку, сазнаћу да је он био отац професора Николе Милошевића.

Новак Мандић, директор гатачке гимназије и професор књижевности и руског језика, као да није имао ни име ни презиме. Имао је само надимак. Студо. Зашто баш Студо, то никада нисам сазнао. Много је Гачана завршавало студије, махом у Сарајеву и Београду. Можда је надимак Студо стекао својом појавом, ћутљивошћу пред чаршијом, сталном замишљеношћу и честим одласцима до Београда, Сарајева, Дубровника, Мостара, где је нешто тражио по антикварницама и архивима, нико није знао шта. Висок и мршав, разбарушене косе, мало погнут у раменима, он је, на улици, у ходу, био загледан у врхове својих ципела. Неприступачан, закопчан, усамљеник, и тада би нешто „студирао“. На часовима руског обраћао нам се на руском и захтевао да одговарамо на руском. Обожавао је Пушкина и Јесењина, а за Достојевског је говорио да је он за књижевност што и Христос за хришћане. Говорио је да без руске књижевности не би било ни светске књижевности. Истраживао је стећке по гатачким (он није говорио Гачани, него Гацконци; не гатачки, него гацконски) планинским селима. У те своје претраге давне прошлости водио је и мене, само мене од свих својих ученика. Постао сам његов миљеник након што сам, на руском наравно, на часу руског, одрецитовао Писмо мајци Сергеја Јесењина. Одвео ме је и до једног гроба у муслиманском мезарју, заправо до поломљеног каменог турбета са којег је Студо скинуо маховину и рђу стару четири века. Још се могло прочитати у камену: „Овђе су браћа Хасан и Радован“. Тада ми је поверио да он скупља грађу за књигу о нашем крају, можда и о читавој Херцеговини...

У четвртом гимназије, појави се професор Саво Алексић. Предавао је филозофију. Тек што је био завршио студије у Београду. Филозофија је наука над наукама, говорио је. Она тражи одговоре на питања без одговора, она питања која постављају деца до своје пете или шесте године живота. То су суштинска питања. Филозофија покушава да докучи тајне живота, смрти, зла, добра, васионе, чудеса која чине пчеле или мрави... „Можда ја нисам стваран, нити сте ви стварни, ни ова планета и све на њој, него смо рефлексија и одраз нас који смо стварни негдје друго, а овдје смо привид, обмана“, говорио је. Причао је са страшћу, заводио нас у своје лавиринте, а у школским уџбеницима нисмо могли прочитати ништа од оног што је професор Саво говорио о Аристотелу, Платону, Хегелу, Спинози или Ничеу. Привиђало нам се да се он дружио са њима... Тако заволех и филозофијју.

У септембру 1964, напустих Гацко, одох на студије. Отац је желео да студирам медицину, и то у Сарајеву. У том граду живео је и његов брат, мој стриц, деветоро његове деце и још много наших рођака и комшија. Чекајући трамвај за Долац Малту, где је стриц живео, обузе ме чудна тескоба. Сарајевски говор, час отегнут, час убрзан, са честим мешањем ч и ћ, и нагласак који ми је парао уши, некако ме растужише. Тога дана, и густа маглуштина свалила се била на Сарајево. Вероватно је и она појачала моју узнемиреност. Вратим се на железничку станицу и купим возну карту за Београд. Сместих се у Студентском граду, у Првом блоку, у трокреветној соби.

Шта да упишем? Књижевност, филозофију или медицину? Ломио сам се два дана и – преломио. Медицину. Због Доктора Ђорђа и због оца. Скочиће му углед у Гацку, кад завршим. Неће бити курир у општини, него Докторов отац.

Али, где је Медицински факултет? Ранко Старовић био је генерација испред мене у гатачкој гимназији. Уписао је Машински, становао у Студентском граду, упознао је био Београд. Рече ми да дођем на Машински, објасни ми и како да дођем, па ће ме он одвести до Медицинског...

Господин Случај и Звезда, чији сам фанатични навијач био, одлучише по њиховом. Идући ка Машинском, пред Правним ме пресрете један младић са брчићима.
„За кога навијаш?“ – упита ме.
„За Звезду“, одговорих.
„Сјајно, имам карту више, идемо да гледамо Звезду и Глазгов ренџерс“, рукова се са мном. „Ја сам Лука Смедеревац.“
„Не могу... хвала ти, морам до Медицинског, да се упишем.“
„Какав Медицински... Игра Звезда, буразеру. Упиши Права. Ја сам се малочас уписао... Хајде, буразеру, да то завршимо и правац – Маракана“, навалио Лука да ме убеђује. И убеди ме. Не уписах ни медицину, ни књижевност, ни филозофију.

Са лакоћом сам полагао испите на Правном, заволео Право, нарочито Римско право. Јустинијануса и Улпиануса доживљавао сам и као филозофе и књижевнике. Предавања на Правном нису била обавезна, па сам одлазио и до Студентског трга, на понека предавања из књижевности или филозофије. Медицини ћу се посветити другачије и доста касније.

Запослио сам се у Окружном суду. Био бих судија, да Тањуг, у новембру 1968, не расписа конкурс за тројицу новинара приправника. Пријавим се. Пријавило се више од сто кандидата из читаве Југославије. Уђем у ужи избор, па у најужи. Примише ме. Репортерску каријеру почех у јануару 1969. Апсурдно, тада се вратих медицини. Извештавао сам и са разних медицинских симпозијума, упознавао домаће и светске научнике, интервјуисао их, залазио у болнице, пратио борбу са епидемијом великих богиња, писао о најновијим лековима против опаких болести, чудесима хирургије. Просто сам гутао медицинске часописе и књиге, уобразио да могу, често, и да успостављам дијагнозу својим пријатељима и да им прописујем и лекове... Аматерски, површно, претенциозно, знао сам то, али ме та опседнутост медицином није напуштала. Држи ме и данас. За то окривљујем и многе моје драге пријатеље, врхунске стручњаке из свих области медицине. Један од њих, водио ми је руку и док сам писао роман Доктор Арон.