Суђење за убиство Славка Ћурувије личи на виц о суђењу лопову ухваћеном у крађи. Судија тражи признање и каже лопову да има три сведока која су га видела.

„Ја ћу вам, судија, довести десет сведока који ме нису видели“, брани се он, исто као окривљени у процесу за убиство Ћурувије. Судија саслушава раднике из службе безбедности, који тврде да нису видели убице, а оне који су видели маргинализује и врбује, а доказе у предмету не разматра.

Разлог за то лежи у повратку утицаја у служби безбедности људи који су били активни учесници у државном терору Слободана Милошевића и организовали убиства - Славка Ћурувије, четвороструког убиства на Ибарској магистрали, Ивана Стамболића, судије Симеуновића, новинара Пантића, атентат на Вука Драшковића у Будви... То су, пре свега, Бранко Црни, свакодневно присутан у просторијама Института за безбедност, Горан Радосављевић Гури, Драган Филиповић Фића и бивши телохранитељ Мирјане Марковић Иван Тодоров, сада заменик шефа Државне безбедности Србије. Сви они заједно и радници службе која је нереформисана од пада Милошевића раде на ослобађању оптужених. За атентат у Будви већ су у првом степену ослободили Радоњића, Ромића и Басту, иако их је исти судија претходно осудио на по осам година.

Од суђења за убиство Ћурувије направили су циркус, чак и уз помоћ његове бивше супруге Бранке Прпе, која препознаје убицу по лику, висини и тежини, онесвешћена ударцем пиштољем у главу, окрвављена, из лежећег положаја. Све то уз помоћ службе и уз награду функцијом директорке Архива Србије, која се даје само поверљивим и заслужним.

Све је веома лако решити јер су сва убиства и цео државни терор водили исти људи, одабрана група пријатеља и слуга диктатора. Посао је водио Раде Марковић, жртве бирали Мирјана Марковић и Слободан Милошевић, убиства организовао Милан Радоњић, а извршавао Милорад Улемек са „земунцима“ и „береткама“. Припадници ДБ Баста, Ромић, Брацановић, Филиповић и свако одељење службе радило је на томе, а све то има у судским списима и полицијским записницима из истрага, да би сваки тужилац и судија у Француској, Енглеској и Америци одавно већ решио све предмете. Али у Србији је све другачије.

Овде су убице релевантни сведоци, па тако Легија сведочи ко је убио Ћурувију и да то нису он и његови „земунци“, а заузврат добија обезбеђење за супругу. Истраживао је и убиство генерала Бошка Бухе, иако га је претходно организовао. Кажњен четири пута по четрдесет година за многа убиства, он даје интервјуе, пише оптужнице и пресуде, тражи љубавну собу. Али то је Србија данас.

Злочинци су хероји, а жртве су кривци. Све док не отворимо досијее и не реформишемо службе безбедности, које су, видимо, јаче од сваке владе.