* Како данас видите 9. март 1991, а како 5. октобар 2000?

- Девети март је најблиставији дан у најмрачнијој и најтрагичнијој последњој деценији прошлог века. Уочи тог дана, СПО је упозорио Милошевића и комунистичке генерале тадашње ЈНА да им Србија неће дати своју децу за крвави рат и за рушење Југославије које се припремало. Самог 9. марта, затражили смо да падне ТВ - Бастиља, тамница лажи и ратне пропаганде, главни ослонац режима зла. Голоруки, успели смо да присилимо уреднике Бастиље и министра полиције да поднесу оставке. Срушити Милошевића тада нисмо могли. Нисмо имали снагу, јер је он на демонстранте извео сву полицију, војску, чак је на улице Београда извео и тенкове, први пут после Другог светског рата, да брани своју власт. Мене и стотине демонстраната је ухапсио, и у заблуди су сви они који мисле да се тада могло нешто више урадити. Али, диктатор се од нокаута на нашем Тргу слободе никада није опоравио. До Деветог марта клицало му се "Слобо - слободо" а од тада "Слобо – Садаме", што је био његов велики пораз. Девети март је постао симбол отпора злу, рату, злочинима, етничким чишћењима, мајка свих наредних битака против тог терористичког режима и његових подупирача. Девети март је покренуо и предводио и 5. октобар 2000. године, али би, уверен сам, за будућност Србије боље било да тог 5. октобра, онаквог какав је био, није ни било. Отпор Милошевићу био би продужен, али победа не би била само његов слом, него и слом читаве пирамиде зла.

* Како то мислите?

- Слобода стечена 5. октобра 2000, коју је Србија опјањено славила, по свему је личила на ослободиоце. Слобода је личила на Легију, Црвене беретке, Земунски клан, на врхове ДБ и Војске који су, за награду, издали Милошевића, свог врховног команданта, и склопили нагодбу са победничком, демократском и проевропском, коалицијом ДОС: Ми вама Слободана, а ви нама државне почасти, слободу да наставимо са злочинима и гаранцију да ћете опрати наше крваве трагове! Страшно јесте, али овако је било. Легија и Земунци су, после „историјског“ 5. октобра, званично проглашени за ослободиоце Србије и националне хероје.

* Премијер Ђинђић је говорио да је 5. октобар „историјска прекретница“, а ви то поричете?

- Не поричем. Зоран Ђинђић је грађанима Србије нову 2001. годину честитао овим речима: „Не знам да ли је већи историјски успех ДОС-а рушење Слободана Милошевића или слом Српског покрета обнове“. Не поричем, остварио је оба циља. Због другог циља, рушења СПО, који је њему, изгледа, био и први циљ, касније ће, на несрећу и његову и моју, да изгуби и своју главу, и то од истих оних који су, неколико пута, хтели да мене скрате за главу и који су, од мени најближих и најдражих, направили гробље на Ибарској магистрали. Са Легијом као ослободиоцем и херојем Србије, 5. октобар био је, заиста, историјска прекретница, али трагична, најтрагичнија. И по Србију, и по СПО, и по Зорана Ђинђића, и по његову странку.

* Зашто сте, још 2012, снажно подржали Александра Вучића?

- Како зашто? Подржао сам његово стратешко опредељење да су европске интеграције једини разумни пут Србије у будућност. Нисам ни могао ни хтео да будем опозиција себи и свему за шта се СПО, уз велике и људске жртве, залагао још од свог оснивања. Са великом надом слушао сам Вучића како говори и да ће поднети оставку, ако не буду откривене убице и налогодавци стрељања Славка Ћурувије, и да ће се Србија шокирати када сазна ко је поубијао шесторицу српских младића у кафићу „Панда“ у Пећи у децембру 1998, и да ти терористи нису били Албанци. Одлучно сам подржавао његову битку за Бриселски споразум, одласке у Сребреницу, стратешко опредељење за трајно помирење Срба и Бошњака, одлазак у Тирану... Надао сам се да ће се упустити у још једну битку за европску будућност Србије, ону одлучујућу и само наизглед ризичну. Да очисти службе безбедности од свих оних који су били ослонац државном тероризму, да уклони ту мрежу из свих органа власти, из правосуђа, из установа културе и пропаганде. На жалост, те одлучујуће битке још нема, а последице су и видљиве и опасне. Све што Александар Вучић са великом муком и ризиком гради, те службе, као зле виле, преобрћу у зидање Скадра на Бојани. Што Вучић сагради преко дана, оне сруше преко ноћи.

* Шта је највеће достигнуће СПО?

- Почетак историјског преокрета и враћање Србије на њене победничке трачнице пре комунистичког преврата.Успостављање вишепартијског система и одлучујући отпор диктатури и рушењу Слободана Милошевића. Вратили смо грб, круну, химну и државну заставу Србије.  Допринели рехабилитацији Југословенске војске у отаџбини и генерала Драже Михаиловића, разобличавању послератног комунистичког терора и пљачке грађана, изборили се за закон о изједначавању права партизана и припадника Југословенске војске у отаџбини, за закон о враћању отете имовине. Без СПО и жртава СПО, ових промена не би ни било. 

* Да ли се залажете за признавање Косова?

- Ако кажем да се залажем, онда сам национални издајник. Ако кажем да се не залажем, онда сам бранилац Милошевићеве илузије, а то је врх издаје и несреће Србије. Тај човек је изгубио Косово. Он, а не ја. Да је било по моме, у Рамбујеу би суверенитет Србије над Косовом био одбрањен. Милошевић је изазвао рат са НАТО и, свесно, изгубио Косово. Данас независност Косова признаје огромна већина чланица ЕУ и УН. Ја поштујем ту реалност, коју нисам скривио ја, него Слободан Милошевић и његова камарила. Косово је независно, Косово је држава. Свиђало се то српским аутистима или не. Нема, нимало, моје кривице у овој истини, осим кривице да сам крив због тога што не поричем истину.

* Да сте ви посланик, шта бисте данас казали у парламенту?
- Много тога, али би се, ипак, све могло свести на три речи: Немачка као путоказ. А то значи да Србија, по угледу на послератну Немачку, мора да осуди политику злочина и пораза, да не сме да је правда било чиме, да нова политика мора да одбаци све што релативизује или негира злочине Милошевићевог режима злочинима других над Србима и да, коначно, сва непријатељства која је произвео тај режим преокрене у пријатељства.

* Значи ли то да бисте ви, упркос бомбардовању Србије 1999, у пријатељство преокренули и однос са Америком и НАТО алијансом?

- Наравно. Недавно, у једном свом ТВ наступу, шеф наше дипломатије рече да је данашња америчка политика према Србији издала америчку политику са почетка прошлог века. Подсетио је гледаоце да је амерички председник Вудро Вилсон, усред Првог светског рата, издао наредбу да се, први пут у историји Америке, на Белој кући, поред америчке, истакне и застава једне стране државе, Краљевине Србије. И да се широм САД прочита његова посланица захвалности Србији, српском народу и његовој војсци. Али, ево, рече шеф дипломатије, та иста Америка бомбардовала је Србију на крају 20. века. Бомбардовала је, рече он, своју политику са почетка тог века! То је закључак намењен онима који не знају ништа или неће ни да мисле. Режим Слободана Милошевића био је тај који је, на крају 20. века, бомбардовао Србију којој се дивила Америка Вудро Вилсона. Тај режим, а не Америка, у блато, пораз и срамоту бацио је сву славу, жртве и победе Србије у два балканска и у Великом рату. Америка Вудро Вилсона није издала Србију. Србија Слободана Милошевића издала је, унесрећила, обрукала и бомбардовала Србију. Ко ово неће да схвати, тај је идиот, ништа мање од тога.

 

 

- цео интервју можете прочитати у новом броју недељника "Експрес"-