(Блиц) - Мењају се у Србији владајуће странке, ређају се редовни и ванредни избори, држава копни, људи у њој све је мање, пада вредност живота, топи се и нада. Само се не мења, не слаби, не стари, него се и подмлађује, она врховна власт. Служба. Странка над свим странкама. Њеној мрежи хиљада и хиљада људи врховни је идеал очување опште трулежи у Србији. Очување беспућа. Она је џелат слободе, напретка и будућности. Стражар у логору. Надгледа све, тужи, суди, жигоше, одликује, убија, кадрира, мири, завађа, ослобађа, уцењује, смењује, процењује, оцењује.

Рођена је крајем 1944. као Озна, у кожним чизмама и капутима, у браку између два Јосипа: Тита и Стаљина. Основана је ради „заштите народа". И због „државне безбедности", дописано је нешто касније, кад је Озна постала Удба. Обе своје дужности, заштиту народа и заштиту државе, Служба је обавила. Над народом у Србији почињен је злочин који је, вишеструко, надмашио злочине свих окупатора у два светска рата.

Нема више ни Стаљина у Москви ни Тита у Београду, нема ни Совјетског Савеза ни Југославије, нема ни Слободана Милошевића у Србији, али су, и данас, скривени, недодирљиви, и Службини злочини и Службини злочинци. Заштићени су, једнако, и они из времена Озне и Удбе, и њихови питомци на крају 20. века, чији су крвави трагови на свим стратиштима и мучилиштима у држави коју су убили.

Брани се и у хаљине патриотизма пресвлачи један страшни континуитет. Само је временска разлика између масовних гробница голоруких „народних непријатеља", по свршетку Другог светског рата, и тајних гробница из деведесетих година прошлог века око Сребренице и Вуковара, у језерима и рекама Србије, на полигонима Службе и њених специјалних јединица.

Четвороструко убиство на Ибарској, стрељање Ћурувије, затрпавање кречом Стамболића у тајној раки на Фрушкој гори, ликвидација Даде Вујасиновић, бацање у Дунав судије Симеуновића, убиство Ђинђића, убиства шесторице српских младића у кафићу „Панда" у Пећи, погубљења Павла Булатовића, Жике Петровића, Гишке, Белог, гажење до смрти Пеђе Старчевића, уморство тројице браће Битићи... Стотину пута још је дужи списак жртава Службе у Србији, при крају прошлог века, а хиљадама пута је дужа њена књига смрти по Босни, Косову, по источној Славонији.

За све те злочине Службе осуђен је само Радомир Марковић, њен шеф при самом крају Милошевићеве владавине. Служба је покушавала да спасе и њега, али је неуспех није много ни узнемирио јер је Марковић, као обични полицајац, Служби наметнут, није поникао и васпитан у њој. Служба је у паници због оптужница против њеног ударног ескадрона, против Милана Радоњића, Ратка Ромића, Микија Курака, Стевана Басте. Буду ли осуђени за убиство Ћурувије и будвански атентат, неко ће од њих проговорити о свему и пирамида злочина почеће да се обурвава.

Својом историјском беседом, Виктор Иго је разобличио и антатемисао тадашње клерикалске странке у Француској. Да је он данас жив, и да живи у Србији, није тешко знати шта би рекао. Добро ја познајем Службу – рекао би он – која је моћ изнад свачије моћи, странка над свим странкама. Трагично је да њој, као хипнотисани, све више поверавамо и душу деце у Србији, васпитање омладине. Она забрањује истину, мисао, убија слободу, а не само људе. Она Србију хоће да зачаури у своје молитвенике несреће. Кад би се мозак Србије, пред њом, расклопио као књига, Служба би прецртавала и цепала листове!