Вести

Визија развоја српске пољопривреде

Госпођо Косановић, Ви сте човек из струке, доктор сте агроекономских наука. Како оцењујете досадашњи рад госпође Богосављевић, садашњег министара за пољопривреду?

- Министарка пољопривреде Републике Србије, Др Снежана Богосављевић Бошковић, девети је министар пољопривреде у последњих десет година и пета политичка опција у наведеном периоду. Истовремено, Министарство пољопривтреде је једном спојено са Министарством трговине а једном са животном средином. Већ сама та чињеница говори сама за себе и упућује нас на закључак да при оваквим околностима, не постоји стабилност и континуитет у спровођењу мера аграрне политике. Самим тим ни рад актуелног министарства не може имати видљиве резултате. Потврда за наведено су чињенице и показатељи о стању у српској пољопривреди и селу, што ћу аргументовати кроз одговоре на следећа питања.

У предизборним кампањама политичарима су пуна уста пољопривреде и обећање шта це направити после избора, често смо сведоци да то није тако и да је све то уствари предизборна кампања.По вашем мишљењу, шта Србија мора под хитно направити да би се побољшало стање у српској пољопривреди и да би се увећали бруто национални приходи од пољопривреде?

- Уобичајена је појава да у предизборним кампањама, атери аграрне политике тврде да нас пољопривреда може извући из кризе, уз неизоставно обећање о свакојакој врсти помоћи селу и сељацима. Мислим да је мит и илузија Потемникових села превазиђена пошто највећи број села у Србији и даље карактерише незапосленост, ретка насељеност, депопулација са изразитим трендом демографског изумирања, високо учешће старијег становништва, низак ниво инфраструктурне опремљености као и слаба диверсификација производних и непроизводних активности.
Постизборним нечињењем, урушен је мит о помоћи селу и Сељацима. Сељаци су данас тога свесни као и чињенице да треба да се ослоне на себе и своју сналажљивост, што сматрам за велики напредак и основни предуслов самоодрживости села и Сељака. Јер, за развој ове гране потребан је велики рад и стварна улагања а не декларативна залагања када политичке прилике то захтевају....
Пољопривреда и пољопривредно-прехрамбени сектор традиционално играју важну улогу у стварању друштвеног производа, запослености и извозу Републике Србије. Међутим, показатељи развоја сектора су знатно неповољнији од очекивања а основни проблеми наших пољопривредних произвођача у спремности за излазак на тржиште ЕУ су- неповољни кредити, недовољно државних премија и субвенција, презадуженост произвођача, слаба сточарска производња, запостављен задружни сектор без кога српско село не може постати конкурентно европском, као и недостатак јасног концепта дугорочне стратегије и односа државе према селу и пољопривредним произвођачима.
Неуспешност српске аграгне политике огледа се између осталог уследећем:
1. Уситњена и екстензивна производња. Србија има најуситњеније поседе у Европи. Око 78 % пољопривредних газдинстава обрађује мање од 5 ха земље, односно просечан посед у Србији износи свега 3,92 ха. У Србији на жалост доминира екстензиван начин производње и коришћења земљишта, са екстензивном сетвеном структуром. Недовољна је заступљеност поврћа, индустријског и крмног биља, са свега 23 %, док преовладавају житарице са 77 %. У воћарству и виноградарству ситуација је још гора. Стално се смањују површине под засадима; крче се воћњаци и виногради. Код постојећих, сортимент не одговара потребама тржишта. Воћњаци су нам углавном застарели, нископриносни, неквалитетни, неуједначени и недовољно профитабилни.
2. Велики проблем пласмана, тржишта. Тржиште пољопривредних производа у Србији је неорганизовано, нерегулисано и законски неуређено. Велики део тржишта пољопривредних производа (осим млека и индустријског биља) је у нерегуларним токовима откупа и плаћања. Код производње млека и индустријског биља имамо проблем монопола. Произвођачи и прерађивачи пољопривредних производа су углавном на супротним странама, што је апсолутно недопустиво. Проблеми се посебно огледају у питању непристрасног утврђивања квалитета и адекватног плаћања. Ту држава мора да интервенише, помогне у институционалном решавању проблема, обавезујућим нормама из облигационих односа. Српски сељак, произвођач је хендикепиран постојањем неорганизованог и неизграђеног тржишта, без јасних правила и стандарда који омогућавају извоз производа, а посебно финалних, готових производа Недовољно су развијене више фазе обраде, и наша производња је неконкурентна, како ценама, тако и асортиманом понуђених производа. Обично нам фали један од „3 К“ – количине, континуитет или квалитет пољопривредних производа. Законска регулатива треба да дефинише правила, стимулише и развија стандарде који омогућавају производњу за извоз на тржишта, првенствено ЕУ. Треба промовисати производњу здравствено безбедне хране, органски произведене, „зелене“ хране (са недирнутих пашњака, из шума ...), производњу за дијабетичаре, за оболеле од целијакије итд.. У Србији је шанса, обзиром да смо ми мала земља, у производњи малих серија врхунских производа. Само оно што долази на трпезу богаташа, богата тржишта, има смисла производити. Тежити максимално развоју квалитета (квантитет испоручују велике земље, попут Кине, Русије, Бразила, САД ...). Производњу оријентисати на бази потреба и тражње тржишта.
3. Неадекватни и изузетно скупи кредити за пољопривреду. Код нас су изузетно скупи кредити за покретање пољопривредне производње. У нашој пољопривреди се осећа недостатак новца, обртних средстава за покретање нове, финансирање текуће производње. Од одобрених кредита, већи део иде на отплату старих кредита и дугова, зајмова, камата. Нов Закон о задругама ће допринети развоју задругарства а свака новоформирана пољопривредна Задруга би требала да формира резервни фонд, где би камата износила свега 2 % на годишњем нивоу и тиме помагала свим задругарима, а не само појединцима. Овај резервни фонд би требао да буде такав да се евентуалним укидањем Задруге, он не би смео делити, затворити, већ би прешао у мировање код државних органа, чија би средства била затим дата новооснованој Задрузи у истом месту. На овај начин се снажи и развија задругарство.
4. Неопходност удруживања, пословно повезивање. Савремене задруге би пословале као кооперативе удружених пољопривредних произвођача, али и прерађивача, и свих оних заинтересованих за успешно пословање у аграру. Удружења, кластери, кооперације, задруге, ... поребно је да пољопривредни произвођачи, поготово мањи, ситнији, схвате да само удруженим снагама могу даље пословати успешно и профитабилно. Удружењем добијамо да су инпути јефтинији, тако мање коштају гориво, ђубриво, семенска роба и садни материјал, хербициди, пестициди, фунгициди, ... мањи су трошкови рада трактора, прикључних машина, опрема се боље и рационалније користи, производе се униформни производи код свих и што је најважније, производи се респектабилна количина висококвалитетних производа, како за домаће, тако и за страна тржишта. Потребно је обезбедити правилно функционисање Робних резерви, оснивати мање, регионалне пољопривредне берзе, велика откупна места типа уређених кванташких пијаца. Потребно је преуредити законске норме у смислу веће заштите од увоза меса, и осталих пољопривредних производа (прелевмане), Домаће млеко је без мера заштите те премије по литру млека нису довољне.
• Одредити праве и правилне субвенције у пољопривреди. У односу на величину аграрног буџета и број обрадивих површина, Србија у Европи (и региону) најмање субвенционише пољопривредну производњу. Наше субвенције износе око 100 евра по хектару, док код земаља у окружењу субвенције су далеко веће, тако у Македонији износе више 400 евра, Хрватској више од 300 евра, Бугарској, Мађарској и Румунији више од 250 евра по хектару. Проблем пољопривредне производње у Србији карактерише: недостатак новца, сопствених средстава, недостатак заштитних цена, неадекватно и нерешено питање кредитирања производње, кашњење у исплати откупљених производа, нередовне исплате премија и регреса из буџета, раст неликвидности и задужености, прекид инвестиционих активности, те се тиме значајно дестимулишу пољопривредни произвођачи, постојећи и будући инвеститори.
• Неопходност увођења тржишне планске производње у пољопривреди. У свим развијеним пољопривредним земљама тржиште је планско и усклађује се производња са структуром и обимом потрошње. Субвенцијама се штити куповна моћ пољопривредника јер је потрошња главни покретач производње. Наша стратегија , да пољопривредни произвођачи треба да постану предузетници, те да успех или неуспех зависе искључиво од одлука самих пољопривредних произвођача, је комплетно погрешна и то из више разлога. Пољопривредна производња пре свега производи стратешке производе, сировине, храну, енергенте, индустријско и крмно биље. Друго, сами пољопривредни произвођачи, сељаци, нису спремни, едуковани, оспособљени, нити поседују новац, да постану самостални робни произвођачи за тржишта, нити им је држава у томе помогла.
• Рејонизација-Пољопривредна производња мора бити плански регионализована, у смислу да се у свакој регији дефинишу који су то најважнији производи (брендови), те да се стимулативном политиком, првенствено правилним субвенцијама, стимулишу одређене производње. То не значи да укидамо тржишну економију и пољопривреду, те свако и даље треба да има право да производи оно што хоће, односно оно за шта поседује пласман, тржиште.
• Неопходност интродукције, увоза нових раса и сорти-
• Неопходно је дефинитивно и интервентно увести бар 10.000 приплодних говеда, стеоних јуница, и то раса које Свет тражи, а то су пре свега товне расе: шароле, лимузин, блонд д аквитен, абердин ангус, херефорд, белгијско плаво, пијемонтезе итд., па 10.000 грла, приплодних јуница раса за производњу млека: симентал, монбелијард, норманд, ајршир, џерзеј, абонданс, таренте...затим увести најмање 5.000 оваца раса: шароле, беришон ду шер, сафолк, тексел, полипеј, као и 6.000 коза санске и алпских раса, 10.000 приплодних назимица, увоз адекватног броја живине, дедовских и родитељских јата. На овај начин би држава учествовала у поправљању ситуације у сточарству, које је катастрофално. Овим увозом би се сворили Центри за умножавање квалитетног приплодног материјала, упослили празни капацитети, запослили млади и стручњаци по регијама и сами сељаци, пољопривредни произвођачи, сточари би могли далеко брже и лакше да долазе до квалитетног приплодног материјала (без појединачних и компликованих увоза малог броја). На овај начин би се прескочио недостатак у кашњењу, заостатак у сточарству, и створили би се предуслови за стварање првих и правих РЕПРО ЦЕНТАРА у Србији, који нису постојали, нити постоје, рецимо за козарство и овчарство, пуних 60 година. Исти је случај са интродукцијом, увозом сорти биљака које се траже, посебно нових сорти воћа и поврћа. Наша шанса, поред сточарства, је свакако интензивни узгој воћа, поврћа, цвећа,поготово у затвореним просторима (стакленици, пластеници, производња у објектима на спрат – тзв. „Куће хране“ итд.).
• Закон о пољопривредном земљишту- који је у изради. Потребно је утврдити земљишну политику која обухвата наследство, коришћење вишка земљишта након реституције, одређвање горњег лимита зрмљишних површина, минимум обрадивих површина за сточаре. Модел којим би држава признала обим фарми до 500 условних грла а којима се конкурише за државну земљу по коме би се за сваку фарму увела обавеза да за 30% условних грла фармер мора имати своју земљу и да му се тај износ одузима од укупног права на земљиште. Тако би се спречила злоупотреба од стране оних који врше закуп државне земље на основу ппппоседовања фарме а нису власници земље.

Холандија је препуна стакленика у којима се гаје пољопривредни производи, бруто национални приход на годишњем нивоу је преко 18 милијарди еура. Да ли је то рецепт и за српску пољопривреду и повећање прихода?

- Холандија има 4,15 милиона хектара обрадиве површине од чега је 42% пашњака а четвртина испод нивоа мора. Има 5 пута мање сунчаних дана у години од Србије (60) а вредност извоза холандског аграра је у прошлој години 79 милијарди еура што je око два и по пута више од вредности свега што се у Србији произведе. Српски аграрни извоз у прошлој години је вредео 38,5 пута мање од холандског, иако се пољопривредом у овој земљи бави само око 68.000 фармера. У Србији је пописано 631.500 пољопривредних газдинстава , 1,4 милиона чланова и запослених, што имплицира да се код нас пољопривредом бави 20,5 пута више људи него у Холандији а Холандија је после САД највећи извозник пољопривредних производа у свету. Доприноси са 10% у стварању ДБП а запошљава само 3,5 % укупног становништва и просечно ствара око 30.133 еура БДП по становнику.
Није тешко закључити да Холандска држава брине о својој пољопривреди. Улаже у знање оних који на селу остају да би повећала продуктивност. Аграрна политика Холандије у складу је са захтевима ЕУ и СТО и измештена је из сфере заштите цена, у разне облике помоћи руралног развоја.На заштитне цене холандски фармери могу да рачунају само у случају њиховог екстремног пада.
Велики је број оних који тврде да би Србија могла да храни пола Европе. И због тога је време да Србија овој привредној грани приступи стратешки. Иако је у протекле две деценије значајно страдала, иако су опустошена велика пољопривредна газдинства, комбинати, иако су страдале задруге и удружења, небо и земља су јој и даље наклоњени.
Српска прехрамбена индустрија бележи данас своје нове зачетке. Ослоње на себе и Бога Сељак у Србији данас, самостално започиње пластенички узгој воћа, поврћа, цвећа . Окреће се производњи малина, јагода, меда, ајвара, домаћег џема, туршије, ракије, вина, кулена, кобасице…Производа произведених на традиционалан начин. Производа који ће допринети препознавању српског нацоионалног простора, српског културног наслеђа, наших народних обичаја и руралних вредности Србије. То је наша будућност. Уместо да се улаже у стране компаније, улажимо у развој српских малих и средњих предузећа. Потврду рађања нове српске пољопривредно-прерађивачке епохе можемо наћи у сваком страном супер маркету у Србији. То су српски производи -произведени у Србији.

Ако успоредимо земље ЕУ и Србију у дебелом смо заостатку.Рецимо, просечан принос пшенице по хектару у Србији не прелази 4 тоне, у ЕУ је принос преко 7 тона. Кукуруз који се највише сеје и извози, у Србији роди пет тона по хектару, док фармери на Западу производе готово двоструко више.Зашто је то тако, шта морамо под хитно променити да би се приближили земљама ЕУ по просечном приносу пшенице и кукуруза?

- Наша пољопривреда изузетно заостаје за пољопривредом развијених земаља, као и у односу на пољопривреду земаља у окружењу. Први и прави показатељ су приноси најважнијих пољопривредних производа, који су катастрофални. Српски сељак просечно производи храну за свега 6 становника, док пољопривредник Немачке за 46, Француске за 35, Бугарске за 16 становника. Када се упореде приноси појединих култура код нас и у ЕУ, ситуација је поражавајућа. Код неких култура (рецимо: купус, шаргарепа), приноси су код нас вишеструко мањи. Најзначајнија ратарска култура Србије је кукуруз и у периоду од 2002.-2009.год. гајен је на површинама од 1.282.462 до 1.426.552 ха. Приноси у том периоду су варирали и кретали су се од 3,43–6,39тона/хa. Највећи принос у том периоду остварен је у Војводини 2004. и 2005. год, са висином приноса од 7,07 и 7,23 т/ха. Принос у Централној Србији био је нижи за 1,32 и 1,70т/хa). Производњом од 6,4 милиона тона у 2009.години Србија је заузимасла 17. место у свету а производња је чинила 0,815% светске производње. Нов миленијум и либерализација тржишта, Србији је донела велики број хибрида страних компанија на тржиште, густине за постизање високих приноса су порасле а повећање просечних приноса по хектару имало је за последицу осиромашење земљишта храњивим материјама..Тако да иако располажемо са знатним земљишним површинама, последњих 15 година имамо стагнантан принос основних пољопривредних култура. Повремене осцилације се дешавају само када су климатски фактори изразито повољни и када клима надомести оно што човек није уградио у производњу: недовољна прехрана земљишта као и заштита од корова и штеточина у оптималној количини. Спадамо у земљу са најмањим процентом наводњавања површина у Европи-1% од укупно обрадивих. Стари српски обичај призивања кише и ,,додола,, и даље нам остаје као нужна алтернатива…Међутим и поред тога, пољопривреда је у 2014.години обезбедила суфицит у размени пољопривредних и прехрамбених произовда у вредности од једне милијарде евра, што је за 23 одсто више у односу на 2013. годину и укупна вредност извоза била је 2,1 милијарда евра. Прошлогодишњи род кукуруза је за наше прилике рекордан и износио је 7,5 милиона тона.Сељаци су продали више од 1,5а очекује се укупан извоз од 3 милиона тона. Према подацима Републичког завода уза статистику, учешће пољопривреде у укупном извозу Србије је 19,2%, а учешће увоза пољопривреде у укупном увозу је7,6 %.
Уз раст цене инпута нафте и деривата, семена, ђубрива, раст извоза пољопривредних производа ће бити неодржив уколико не будемо развијали базну хемијску и машинску индустрију. Повећање вредности извоза пољопривредних производа, можемо постићи само ако смањимо учешће увезене вредности у њима. .. Србија ће бити један од већих извозника кукуруза све док нам је сточарство на најнижим гранама, односно, најгоре је у последњих 50 година.Цена товљеника у појединим деловима Србије пала на 90 динара и у многим крајевима нема ко ни да их купи.Због тога је неопходан интервентан откуп минимум 50.000 товљеника и забрана увоза смрзнутог и сепарисаног меса.

Када би пољопривредници остварили барем приближан принос који постижу фармери у Западној Европи годишњи бруто приход аграра од око пет милијарди евра могао би да буде удвостручен.
Издвајања из буџета ове годину за пољопривреду су смањена на 4,5%.Колико би било потребна издвајања новчаних средстава за српску пољопривреду из буџета да би се врло брзо осетио бољитак у тој привредној области?

- • Преовлађујући извор улагања у пољопривреду од половине 90-тих година прошлог века потиче од аграрног буџета, који је људима на селу, који живе од ове производње, од посебног значаја.
  • Као последица свеукупних економских кретања, будући да су 2008 и 2009. године када се осећају први ефекти економске кризе, а када су буџетски расходи за субвенције из Републичког буџета били 2008.г-3,61%, 2009. долази до наглог пада издвајања средстава за пољопривреду- 2.24%. Скок, за око један проценат у укупним расходима бележи се у 2012,-3,02% а тај тренд је праћен и у 2013.г. -3,03% у односу на укупну буџетску потрошњу. Међутим, субвенције, иако су на жалост незаобилазан фактор рентабилности у пољопривредној производњи Србије, немају пресудан значај за повећавање улоге пољопривреде у укупној производњи, односно, укупна улога пољопривредне производње више зависи од раста осталих сектора него од искориштавања потенцијала у самој пољопривреди. С обзиром да нема јасне тенденције кретања субвенција у пољопривреди, може се закључити да је усмеравање пољопривредне производње пре резултат тренутних осцилација у буџетским приходима, него резултат дугорочне и трајне стратегије развоја аграра.
  • Такође, не спроводи се адекватна анализа корисника субвенција, односно ефеката трошења средстава за ове намене, што додатно отежава дугорочно вођење стабилне политике расхода.
  • Иако би без субвенција производња била нерентабилна, буџетска подршка пољопривреди Србије је недовољна, и значајно заостаје за другим земљама у региону. Пољопривреда има учешће у стварању бруто додате вредности које се креће од 9.3-11% међутим, анализе показују да повећање учешћа вредности БДВ нису искључива последица раста вредности пољопривредне производње већ бржег развоја осталих сектора националне економије.
  • Тренд неповољних кретања у пољопривреди Републике Србије је евидентан и у 2015. години, с обзиром да је за пољопривреду ребалансом буџета за 2014. годину издвојено 4,06 милијарди динара мање у односу на претходну годину. Доследност у функцији предвидивости, уз ниво аграрног буџета у висини 5% националног, са годишњим повећање учешћа од 20%, да би 2020.године достигли ниво од 10% издатака националног буџета, само су неке од неопходних мера за опоравак српске пољопривреде.

Госпођо Косановић, најављује се претприступна помоћ за пољопривреду и рурални развој од стране ЕУ (ИПАРД), која би већ у првој половини 2016-те нашим пољопривредницима могла да буде на располагању. Планиран износ за Србију износи 175 милиона евра.
Шта Ви мислите о томе, и ко све може конкурисати за ту помоћ?

- На предлог Министарства пољопривреде и заштите животне средине Европска комисија усвојила је 20. јануара 2015. године, Програм за рурални развој у Србији (IPАRD). На овај начин створена је основа за подршку Европске Уније пољопривредном сектору у Србији, у наредних шест година.
Рeпубликa Србиja je jeдинa држaвa у рeгиoну кoja je крeнулa у прoцeс изрaдe и кoришћeњa прeтприступнe пoмoћи у oблaсти рурaлнoг рaзвoja крoз IPARD прoгрaм а то пoдрaзумeвa дa je Србија прeузeлa oбaвeзу aкрeдитaциje aдминистрaтивнe структурe зa кoришћeњe oвих срeдстaвa.
Другe двe држaвe кoje су прeдaлe Европској комисији IPARD прoгрaм зa пeриoд 2014 -2020, су Tурскa и Maкeдoниja, кoje су свoje структурe aкрeдитoвaли у прeтхoднoм финaнсиjскoм пeриoд EУ 2007-2013.Главни циљеви Програма су повећање безбедности хране у Србији и унапређење конкурентности сектора пољопривредне производње и прераде, као и помоћ Србији да се постепено усклади са стандардима ЕУ.Укупни буџет у вредности од 175 милиона евра биће на располагању српским пољопривредницима у виду грантова за суфинансирање одговарајућих инвестиција уз максималан јавни допринос од 70% прихватљивих трошкова. Ово би требало да доведе до укупних инвестиција у сектору од око 400 милиона евра (49 милијарди динара).
На основу детаљне и објективне анализе сектора и након консултација, одабране су следеће мере: Инвестиције у пољопривредна газдинства – грантови ће се давати произвођачима млека, меса, воћа и поврћа и других усеве; инвестиције везане за прераду и пласман пољопривредних производа – намењене микро, малим и средњим предузећима за прераду млека, меса, воћа и поврћа; органска производња – подршка ће се пружати пољопривредним произвођачима који уводе методе органске производње; спровођење стратегија локалног развоја – у оквиру такозваног „лидер“ програма, локалне акционе групе (посебно основана јавно-приватна партнерства) ће добити подршку за спровођење локалних руралних стратегија; диверзификација активности у руралним срединама и пословни развој – ова мера ће помоћи да се развију приватни капацитети за рурални туризам, као и техничка помоћ – стручњаци из Европске уније ће помоћи домаћим властима у реализацији програма.
ЕУ ће пружати финансијску помоћ пољопривредном сектору у Србији кроз систем управљања и контроле који је у складу са стандардима добре владавине у савременој јавној администрацији еквивалентној сличним организацијама у земљама чланицама Европске уније. Надлежни органи у Србији тренутно припремају овај систем уз подршку Европске уније. Ова фаза мора да се заврши да би први позиви за подношење предлога могли да се објаве.
Услов за наведено је да министарство има кадровски ојачану Управу за аграрна плаћања, националну лабораторију, акредитацију за ИПАРД, а питање је да ли ће наведена средства стићи до малих фармера с обзиром на изјаву Министарке да ће 95% пољопривредних газдинстава површине до 20 ха, добити субвенције у износу од 12.000,00 динара/ха а оних 5% који нису обухваћени наведеним мерама субвенционисања, могу очекивати управо ова средства.

Ви сте и економиста, како оцењујете мере Владе Србије, да ли ћемо вец следеће године почети боље живети, како се то често најављује од појединих министара ?

- Не постоји економска теорија за све случајеве живота,, истиче Џ. Хикс, самим тим ни јединствено мишљење о појединим економским проблемима.Последња економска криза је покренула преиспитивање доминирајуће неокласичне парадигме.
Економисти се данас не слажу ни око узрока настанка данашње кризе као ни по питању мера за превазилажење исте.
Кованицу Вашингтонски консензус, 1990. године увео је економиста Џон Вилијамсон. За обједињене принципе на којима је требала да почива економија латиноамеричких држава и чије препоруке су касније примењене на остатак света, кључну улогу су имале ММФ, Светска банка за обнову и развој и Министарство финансија САД.
Принципи на којима је креирана неокласична доктрина подразумевају-приватизацију јавног сектора, смањење државног интервенционизма, максималну либерализацију, смањење пореза богатима, смањење пореских олакшица сиромашнима као и слободан међународни проток капитала. Највећу примену, ове идеје су имале у Великој Британији ,,тачеризму,, као и током ,,реганомике,, у САД. Последице спровођења таквих мера су биле огроман буџетски дефицит, редистрибуција дохотка у корист богатих слојева становништва, пад личне и инвестиционе потрошње, пораст незапослености..
У Републици Србији међу актерима "петооктобарских власти" 2001 године испољено је нејединство о реформама, односно правац којим Србија треба даље да иде. У Србији је деведесетих година извршена негативна селекција у свим сферама реалног живота. То су искористили тадашњи бизнисмени ближи политичким и монетарним властима и директори "политички подобних предузећа". Међународни Монетарни Фонд је Србији наметнуо транзиторне промене програмом Вашингтонског консензуса који је у Србији дао јако лоше резултате. Наравно, свако је имао своје интересе. Бизнисмени из деведесетих година су знали да транзиција по програму Вашингтонског консензуса фаворизује десетак процената који су на врху пирамиде да буду још (много) богатији, а остатак народа (деведесетак процената) да тоне у све већу кризу и све веће сиромаштво.
Транзиција по програму Вашигтонског консензеса има три стуба: стабилизација, либерализација и приватизација и према том програму после остваривања макроекономске (тачније речено ценовне) стабилности, свеопште либерализације, енергичне и брзе приватизације, обезбеђује се економски раст, запосленост и спољноекономска равнотежа.
У Србији је после 2000. године, релативно лако и брзо стабилизован девизни курс и успостављена је такозвана интерна конвертибилност динара захваљујући одговарајућим девизним резервама. Спроводећи транзиторне промене у оквиру кредитно – монетарне и девизне политике, носиоци економске власти у Србији, су на један суптилан и доста замагљен начин, Централну банку заменили монетарним одбором (као да смо Британска колонија), а чије су основне карактеристике: аутоматизам и одсуство (дискреционе) монетарне политике, те интерна конвертибилност, уз фиксни девизни курс а у ситуацији када је домаћа инфлација много већа него у западним привредама, дошло је до реалне апресијације динара.
На тај начин нагло је смањена конкурентност домаћих производа и на нашем и на страним тржиштима.
У таквој ситуацији извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван јер политика девизног курса чини увозну робу јефтинијом и конкурентнијом на српском тржишту. Истовремено, све што се производи у Србији скупо је и неконкурентно и на домаћем и на страном тржишту. Уз рестриктивну монетарну политику која је проузроковала скок каматних стопа, а који је посебно погодио производњу и извршену либерализацију домаћих цена, либерализацију спољнотрговинског промета и дерегулацију финансијског система на тржишту Републике Србије, значајно се повећала понуда увозних производа, а то је проузроковало затварање многих фабрика, пад производње и пораст незапослености Последично, долази до раста спољнотрговинског и дефицита текућих трансакција са иностранством који су веома динамични и забрињавајући. Спровођење Вашингтонског консензуса, односно, заједничке политике ММФ–а,Светске банке и Трезора САД, подразумева и либерализацију уласка у земљу банака у страном власништву. Велика либерализација уласка у земљу банака у страном власништву довела је до ситуације у коме се српски банкарски систем највећим делом састоји од страних банака. Стране банке прикупљају домаћу штедњу и акумулацију без гаранције да ће она у целини, или бар делимично, бити и инвестирана у нашу привреду. Реалан раст БДП у претходним годинама заснива се на порасту вредности саобраћаја, трговине и услуга, као и увођења пореза ПДВ, односно на легализацији дела сиве економије, а не темељи се на расту инвестиција, производње и пољопривреде што је логична последица макроекономских политика Вашингтонског консензуса који је недовољан за значајније смањење незапослености. Дакле, оно што се увезе, треба да се превезе и прода (саобраћај, трговина, банка). На бесмислено прецењеном курсу националне валуте заправо почива финансијска стабилност Србије, а курс динара се базира на сталном приливу девиза по основама задуживања, продаји државне имовине и дознака наших исељеника из иностранства.
Данас, слика економске стварности наше Србије је:
Макроекономска кретања одступају од свих кључних претпоставки на којима су базирани економска политика, буџет и програм са ММФ-ом, о чему говори и наш захтев за новим аранжманима. Привреда Србије је, у рецесији, која представља фазу неповољног кретања привредне конјуктуре, у којој долази до опадања привредне активности. Мере Владе усмерене су, све више, на смањење јавне потрошње, смањењу плата и пензија тј. ограничавању зарада и усмеравање инвестиција на приоритетне области. Уз то, потребна је заштита сиромашних грађана. Требало би радити на смањивању губитака у привреди, али и на повећању конкурентности сектора малих и средњих предузећа, који је веома значајан, јер учествује са 51 одсто у укупним инвестицијама у Србији.
Економске тешкоће у Србији прати и демографска катастрофа јер долази до веома забрињавајућег процеса депопулације (проценат смртности становништва расте и већи је од процента рођених који се смањује).
Један од првих потеза за решење изласка из настале кризе у којој се нашла Србија, била девалвација динара, која би смањила спољно трговински дефицит, поспешила извоз, а што би проузроковало (већу) продају наше робе у иностранству, и што би довело до повећања броја запослености. Истовремено би се смањио увоз и држава се не би бесомучна (као сада) задуживала.
Република Србија се определила за прикључење Европској унији са свим економско-правним, политичким, административним и еколошким последицама таквог избора. Република Србија може и треба да бира, односно да трасира стратешке координате свог привредног, технолошког и социо-културног развоја, у складу са затеченим околностима и потребама будућих генерација..
..Штедња ће оборити плате и цене, потрошња ће опасти, компаније ће морати да смање број запослених, што ће онда још више смањити тражњу и још више оборити животни стандард, а политичке последице оваквог стања биће јачање репресивних мера услед страха од побуне сиромашних,,…истиче Професор др Млађан Ковачевић. То потврђују и изјаве професора на америчком универзитету Колумбија и добитника Нобелове награде за економију Џозефа Штиглица, који сматра да је доказано да мере штедње имају штетне последице и да то води Европу у пропаст.Чувени професор истиче да је нужност повећање пореза најбогатијима и повећање буџетске потрошње како би се олакшао живот најсиромашнијима и потстакла економија.
Стога сматрам да текућа економска криза и њене последице, дају данас за право, покретање питања валидности неокласичне доктрине. ,,Невидљива рука тржишта,, је нестала а ,,видљива рука,, државе је све присутнија, што имплицира да неокласична економска теорија није свемоћна. То нас данас, са правом, приближава кејнзијанској економској политици.. У сваком случају, улога економиста данас као и њихова одговорност од посебне је важности не само за Србију него за целу Планету Земљу...

Ове године очекује нас Сабор странке, шта Ви лично очекујете од њега?

- Тројство постулата програма СПО у свакоме од нас. Љубави као основе на којој се темељи Светосавско учење уткано у Прогрмска начела СПО, Вере као снаге која нам је преко потребна да издржимо на том путу и Наде у васкрс идеје уткане у програмска начела СПО.

Госпођо Косановић, чули смо да ће Вам ускоро изаћи из штампе нова књига о аграру. Када ће се то десити и шта очекујете од ње ?

- Завршила сам писање и рукопис монографије ,,Модел реинтеграције повратника по реадмисији у агро-бизнис сектор Републике Србије,, предала у Институт за примену науке у пољопривреди где радим и који је издавач књиге. Очекујем штампање овог пролећа.
У књизи је анализиран процес миграције и реинтеграције повратника по основу Споразума о реадмисији. Обрађени су елементи миграција са територије Републике Србије, обавезе Републике Србије по основу Споразума са ЕУ и политика социјалног укључивања повратника по реадмисији у друштвено-економски систем Републике Србије.
Истовремено, извршена је анализа стања и проблема пољопривреде Републике Србије који чине важну основу за утврђивање показатеља као индикатора, којим путем и на који начин, процес реинтеграције повратника и других угрожених мигрантских и социјалних група, треба да се имплементирају у ову привредну грану.
Надам се да ће написани материјал, с обзиром да је овим истраживањем обухваћена значајна и веома актуелна проблематика, представљати вредан допринос (агро)економској науци и струци и привредној пракси.
Тренутно радим на прикупљању грађе за књигу о страдању села и Сељака након другог светског рата у Срему са аспектом на село Мартинци. Не постоји писани материјал о страдању Сељака након завршетка другог светског рата на овим просторима. Мислим да не можемо имати право на будућност док не сагледамо, препознамо и спознамо другу страну медаље коју нам је историја исписала. Жеља ми је да је отргнем од заборава и предам на суд будућности.