Књижевник Александар Чотрић приредио је књигу анегдота о Вуку Драшковићу "Вук у причи", која ће бити објављена до Београдског сајма књига, крајем октобра ове године.

Књига ће премијерно бити представљена на штанду "Српске речи", а затим следе промоције у Србији и дијаспори.

У предговору за књигу аутор каже:

"Ово је трећа књига анегдота о Вуку Драшковићу, односно његових изјава. Прва књига објављена је 2008. године, под насловом „Тако је говорио Вук“. Три године касније следила је збирка „Вукова азбука“.

Књига је названа „Вук у причи“, по латинској изреци „Lupus in fabula“, која има своју српску варијанту „Ми о Вуку, а Вук на врата“. Учинила ми се најприкладнијом, јер су овде сакупљене приче о Вуку, приче које Вук казује о другима и себи, као и оне које други говоре о њему.

Све што се не запише, после неког времена, као да се није ни догодило. Да Сократове говоре није записивао Платон, не бисмо ни знали за постојање тог великог античког филозофа. Да еванђелисти нису забележили Христове проповеди и разговоре, питање је шта би од Христовог учења и у којем облику стизало до следбеника.

„Збирка анегдота и максима за светског човека је највеће благо, ако оне прве уме на прикладном месту убацити у разговор и ако му ове друге у прави час падну на памет.” – записао је Гете.

О значају записивања анегодота, говори и ова анегдота.

Када сам обавестио Вука да сам за прву књигу прикупио три стотине анегдота о њему, немало се изненадио:

- Чак три стотине! Ја не могу да се сетим ниједне. Хајде, реци ми једну!

У том тренутку ни ја нисам могао да се сетим барем једне.

Али зато и постоје књиге, да нас подсете, науче и забаве.

Надам се да књига „Вук у причи“ испуњава ове захтеве.

Књига је настајала месец дана, колико сам интензивно радио на њеном редиговању, три године колико сам записивао анегдоте и изјаве и тридесет година, колико познајем Вука Драшковића.

Анегдоте и изјаве сам бележио пошто сам им лично присуствовао или их непосредно чуо, тако што ми их је препричао и испричао главни протагониста, или његови најближи чланови породице, пријатељи и колеге, или сам их проналазио у другим књигама и медијима - новинама, радију, телевизији и на интернету.

Проучавајући историјат анегдота о знаменитим Србима, закључио сам да је Вук Драшковић једна од личности о којој постоји највише ових кратких, ефектних, духовитих и поучних записа. У прошлости су се највише препричавале сторије о Кнезу Милошу и Николи Пашићу, а од деведесетих година прошлог века, несумњиво је да Вук постао и „краљ анегдота“.

Бирајући ове причице, фрагменте, реплике, мисли, запажања, максиме, поруке и поуке, настојао сам да Вук буде приказан као стваран, обичан човек, од крви и меса, којем се омакну и лапсуси и погрешне процене.

Ови записи, неизбежно, потврђују да њихов главни јунак брзо мисли, да је харизматичан, духовит, ерудита, саркастичан, сналажљив, елоквентан, спонтан, када је потребно ауторитативан, али никада ауторитаран.

Анегдоте и изјаве поређане су по два критеријума - хронолошком и тематском, који се често преплићу и омогућавају да се књига чита и као повезана и логична целина, али и фрагментарно.

„Писац који није ушао у анегдоте свога народа и језика, увелико је мртав и за живота», написао је Милован Витезовић.

Зато постоје они други који и за живота постану бесмртни."