Прошло је више од двадесет година од устоличења Слободана Милошевића на власт у Србији. Дошао је као спасилац, месија, светац, ослободилац, хистерично обожаван и подржан и од народа и од интелектуалне елите, радио је шта је хтео и могао. А хтео је свашта и могао све.

Растурио је постојећу државу Југославију, јер га нису други народи хтели за вођу, дигао војску, народ, академију наука, цркву. И заратио са суседима. Убијао је, палио, рушио, расељавао народ немилосрдно по Хрватској, Босни, Косову, и наравно по самој Србији оне ретке који су то критиковали, и године његове власти биле су права апокалипса на нашим просторима.

Иза себе је за десет година власти оставио стотине хиљада расељених породица и Срба и Хрвата и Муслимана и Албанаца, исто толико срушених и спаљених домова, несрећних мајки, избезумљених сирочића, порушених градова од Вуковара, Книна до Београда, у којем свакодневно гледамо разрушене зграде у бомбардовању које је он скривио и призивао у лудачком бунилу убеђења да ће победити цео свет.

Трагови његове политике и власти су гробља свих народа на путу од Книна, Вуковара, Сребренице, Сарајева, Пећи, Приштине, Призрена, до високих пећи у Обреновцу где су спаљиване жртве, или рудника у Мачкатици, до полицијских полигона и хладњача пуних лешева албанских цивила пренетих са Косова. Поред свега, у Србији је успоставио државни терор намењен опозицији, формирао јединице за убијање уз помоћ државних ресурса и напунио гробља жртвама: Ивана Стамболића, бившег председник Србије и његовог бившег пријатеља, Славка Ћурувију, новинара непослушника, четворицу функционера СПО на Ибарској магистрали, судију Небојшу Симеуновића. Организовао је и два атентата на Вука Драшковића, тадашњег јаког противника. Дугачак је списак.

Све ово наравно знамо сви, не само у Србији него и у целом демократском свету. Он је симбол несреће, сукоба, смрти, рушења и држава и народа и градова и породица, симбол есенције несреће у том свету. Логично би било да се Србија стиди и њега и времена његове владавине и да прави отклон од свега лошег и тражи опроштај од оних који су страдали под влашћу тог ђаволског владара, као што су то урадили Немци са Хитлером, али није тако.

Данас у изборној кампањи и у борби за гласове Милошевић се слави, одаје му се пошта, полажу венци и цвеће на гроб, тражи се улица за његово име. Премијер Србије каже да поштује Милошевића, да брине о његовој породици и тражи повратак Мирјане Марковић у Србију, из које је сама побегла.

Сви медији дају простор и значај њему уз подсећање како се тада боље живело, без помена о томе како због њега десетине хиљада и не живе, да их је побио. Као да је он и требао да убија, уз вероватно жал што није више и боље, и што је негде и промашивао. Уместо да се поштују његове жртве оне су објекат мржње и нације и власти, ругају се њима, њихове породице се прогоне на све начине и о њима се нико не брине. Миноризују се и негирају почињени злочини и убиства, тако да Милошевић може мирно да почива у Пожаревцу.

Ништа се није променило у Србији, ништа се неће променити, јер они што му носе цвеће на гроб су у власти, а његове жртве су под земљом или под политичким и медијским ембаргом - ако су случајно претекле. Па можда заиста треба стварност дати и право име - Србија у Милошевићу, Милошевић у Србији, вечно.