(„ПОЛИТИКА“, 10. октобра 2024.) - Два месеца сваке године донесу нашем друштву и нашој странци тешко суочавање са прошлошћу.

Први је, наравно, март. Испуњен сећањима на први велики сукоб опозиције са влашћу у освит повратка вишестраначког система, преко смрти и страдања владара те и такве вишестраначке савремене Србије, доживели бомбардовање Србије па све до историјског момента одбијања пакта са Хитлером 1941.

Други такав значајан месец је октобар. У октобру смо изгубили краља, што је довело и до нестанка државе 1941, дочекали његовог унука, доживели смрт и страдање пријатеља и сарадника у атентату на Ибарској магистрали на завршетку владавине Милошевића, дочекавши и сам крај власти тог човека који нам је скупом свих пораза окончао 20. век.

Сва сећања треба да људски род усмере ка извлачењу поука. Међутим, да ли смо ми као друштво спремни да прихватимо сопствене лекције из прошлости? Можемо ли да себи као примарни задатак поставимо будућност?

Загледани у протекла доба постајемо заустављени у времену, неспремни да „прогутамо жабу“ што би рекла једна мартовска жртва, а, хвала Богу све више само на речима, спремни „да се бијемо ако не знамо да радимо“, што би рекао други владар, онај који је обележио све наше мартове и октобре током деведесетих.

Овога октобра, током обележавања тих вечитих историјских датума, сусрећемо се и са нечим што би требало да буде ововремено звоно на узбуну, позив у помоћ, вапај за буђење наде у будућност. Просвета (ни)је у штрајку. Тражи се подизање плата, али овај синдикални захтев који заиста зависи од реалног прилива новца у буџет државе оголио је и многа друга питања. Каква је позиција просветних радника у нашем друштву? Да ли су они којима свакога дана предајемо наше највредније – наше потомство и нашу будућност – и даље узори својим ученицима? Могу ли то да буду у друштву које је толико много загледано у сјај и раскош кича, у благо које се мери искључиво стањем на банковним рачунима, где знање и звање више нису ништа у поређењу са имиџом или и сами уступају место истицању глупости и простоте као пожељном обележју 21. века? Да ли и инсистирање на процентима повећања плата заиста дају одговоре на та питања?

Смемо ли на ово звоно да се оглушимо? Да мислимо да је почео велики одмор а не својеврсни велики школски час, по свему другачији, опет хвала Богу, од оног крагујевачког октобарског 1941. Да посматрамо све то као припадници или симпатизери ове или оне странке, као вечити борци за партикуларне интересе ових или оних друштвених слојева? Мислим да немамо то право. И отуда настаје овај текст као жеља да се крене путем тражења и нуђења решења, а не сталног тражења кривца и гледања преко плота.

Уколико у буџету нема довољно новца за захтеве наших учитеља и учитељица, наставника и наставница, ваннаставног особља који су на свој начин део одрастања свих нас (старији међу нама нека се сете колико су нам свима значиле теткице – кад ће да звони, можемо ли да добијемо воду, одлетела нам је лопта, заборавио сам свеску на столу...), онда је задатак целог друштва, а не само власти, да тај новац створи.

Транзиција је у Србији створила много друштвеног раслојавања. Променило се доста тога у односу на нека претходна времена, у односу на позиције појединаца и група у нашој држави. Створио се и слој веома добростојећих људи. Постоје приватне компаније које запошљавају хиљаде људи, остварују зараду у читавом региону, па и шире. Поред тога што њихово постојање утиче на раст приходне стране буџета кроз убирање пореза, па тиме и на побољшање стања у просвети, било би, верујем, могуће и њихово додатно друштвено ангажовање. Такође, верујем да је највећа снага за развој друштва у средњем слоју, који иако још увек често личи на нокаутираног боксера, може да смогне снаге и помогне сопственој држави у једној бици коју морамо да добијемо. Сви заједно. Ако и даље можемо да пробудимо зрно солидарности и заједништва у себи.

Само у постојању и опстанку школа и запослених у школским институцијама, Министарство просвете црпи разлог своје егзистенције. Зато је неопходно да оно пре свих пронађе начин како доћи до тражених, очекиваних и реално неопходних новчаних средстава за испуњење свих захтева незадовољних просветитеља Србије.

Изменимо законе. Нека посланици већине предложе измене које ће подржати и опозиција. Формирајмо један вид државног фонда образовања. Покренимо се сви заједно. Помозимо да у тај фонд дођу средства модерних богаташа Србије, победника транзиције, неких савремених задужбинара, затим страних фондација, невладиног сектора, цркава и свих нас заинтересованих грађана. Родитељи ионако снабдевају вртиће свиме почев од тоалет папира до материјала за поправке кровова. У школама често нема папира за штампање, нема ни довољно штампача, ни пројектора, ни рачунара, ни клима уређаја, нити многих других ствари које нашим малишанима представљају свакодневицу – на жалост тек кад изађу из школског дворишта.

Зато је то, у ствари, данас битка за демографију, па зато у ту битку за достојанство и светињу просвете треба да се укључе сва министарства. Зато је битно да ту битку заједно водимо и заједно добијемо. И зато то није и не може бити само питање има ли пара за повећање плата. Питање је озбиљније – имамо ли у буџету пара за школство у Србији? Желимо ли да на пиједестал друштвеног развоја ставимо просветитељство, науку, знање и писменост грађана?

Читам своје реченице и видим да је сувише питања. Предлажем да почнемо да одговарамо, макар и за неку тројку или четворку. Не мора све да буде за петицу. А и знамо да је „свака оцена за ђака“. Да цитирам сопствене родитеље и сопствене наставнике. Чини ми се да је то за будућност нашег друштва боље него цитати убијених и мртвих владара. И зато морамо да гледамо у будућност и чак даље од те будућности. Да будемо визионари и ствараоци модерне и развијене Србије. Образоване, лепе и насмејане.