Демонстрације које је 9. марта 1991. године организовао Српски покрет обнове иницијално нису имале за циљ промену власти, јер само три месеца раније странка Слободана Милошевића је прилично убедљиво победила на првим вишестраначким изборима после Другог светског рата.
Међутим, тога дана се због изузетно великог броја окупљених демонстраната и њихове чврсте решености да се боре за промене, указала прилика да падне један од последњих комунистичких бастиона у Европи. И, не само да демократске и проевропске снаге замене један аутократски режим, већ и да буде сачувана и реформисана југословенска заједница и избегнут рат који се већ осећао у ваздуху пуном барута.
СПО је за ту ветровиту и хладну суботу заказао свој скуп због срамног извештавања Радио-телевизије Србије, којој је Вук Драшковић претходно кумовао: ТВ-Бастиља. Милошевићев пропагандни сервис био је у то време једина телевизија која је могла да се гледа у Србији, изузимајући, само на Београд ограничени сигнал независног Студија Б, и власт је ту околност користила да објављује невероватне лажи о највећој опозиционој странци, у које су многи, ипак, веровали.
Кап која је прелила чашу (не)стрпљења био је коментар емитован крајем фебруара 1991, у којем је СПО оптужен да тајно "шурује" с врхом ХДЗ-а и Фрањом Туђманом и сепаратистима Ибрахима Ругове са Косова и Метохије, те да ради против интереса Србије. Пошто је РТС одбио да објави наш деманти, Председништво, у којем су уз Вука били и Јован Марјановић, Милан Комненић, Слободан Ракитић, Богољуб Пејчић, Илија Радуловић, Милица Рајић, Илија Живковић, Боривоје Боровић, Младен Марков... састало се у тадашњем седишту странке (заправо у изнајмљеном двособном стану с једном телефонском линијом), у улици Џорџа Вашингтона 9, код Бајлонијеве пијаце. На предлог прилично револтираног, али одлучног Вука Драшковића, закључено је да се за две седмице организују демонстрације на којима ће се тражити објављивање демантија, али и смена директора РТС-а Душана Митевића и још петорице уредника.
Скуп је требало да буде миран и да се бројношћу покаже да СПО није деморалисан, да се није осуо, јер је на изборима 9. децембра 1990, иако је добио скоро 800 хиљада гласова, освојио само двадесет посланичких мандата, од укупно 250. На изненађење власти, али и самог организатора, већ од раног јутра на Тргу републике су из свих праваца пристизале реке људи и у подне, за кад је почетак скупа био заказан, што кажу, "ни игла није имала где да падне". Власт је, међутим, чинила све да изазове инциденте, јер унапред није дозволила да окупљање буде у центру Београда, није било допуштено ни постављање бине с озвучењем, а у време када је огромна маса људи преплавила Трг код "часног кнеза", одједном су међу масу са свих страна почеле да падају стотине патрона с гасовима бојних отрова сузавца и загушљивца које су испаљивали полицајци са бесним вучјацима, са огромних коња и из оклопних транспортера. Полиција је, кад је потом у возилима с воденим шмрковима и митраљезима, кренула према људима који су стајали и покушавали да чују речи Вука Драшковића који је говорио преко мегафона са балкона Народног позоришта, очекивала да се они уплаше и разбеже. Догодило се, међутим, нешто потпуно неочекивано: људи су први пут после 1944. године пружили отпор бруталној сили партијске полиције и својом храброшћу и спремношћу на жртву, приморали су је да се повуче и разбежи. Сукоби до зуба наоружаних Милошевићевих бојовника и присталица СПО трајали су сатима у многим деловима Београда. Стотине људи биле су поврeђене, лакше или теже, а двоје људи изгубили животе: малолетни ученик Бранивоје Милиновић страдао је од полицијских куршума на раскрсници код ресторана "Лондон", а полицајац Недељко Косовић је подлегао повредама под нерасветљеним околностима код палате "Београд".
Демонстранти су у тој неравноправној борби изашли као победници, загосподарили су центром Београда и власт се "ваљала улицама". Требало је, практично, само да предвођени Вуком Драшковићем и другим челницима СПО грађани ушетају у кључне институције: Председништво Србије на Андрићевом венцу Владу Србије у Немањиној улици, телевизију, радио, новинске куће, седишта служби безбедности... То би се, засигурно, и догодило да Слободан Милошевић није издао наређење да у вечерњим часовима Вук Драшковић буде ухапшен у здању Скупштине Србије у тадашњој улици Српских владара. Уследило је и хапшење потпредседника СПО Јована Марјановића у страначким просторијама. Био сам присутан том чину, кад су десетине специјалаца улетеле у страначко седиште, упериле калашњикове у нашем правцу, наредили нам да се окренемо лицем ка зиду и детаљно нас претресли. Потом су отпочела хапшења, али и пребијања и других функционера СПО.
Ни то, међутим, не би сломило нашу вољу за отпором и променама, да Милошевић није преко натегнуте већине у Председништву Југославије, остварене уз притиске војног врха, извео на улице и тргове Београда тенкове и борна возила ЈНА. На одређени начин, поновиле су се сцене са улица Прага из 1968. године, када су моћне челичне гусенице трупа Варшавског пакта газиле младост "пролећаре" и демократску вољу грађана жељних слободе, људских права, нормалног и достојанственог живота.
С оклопном механизацијом на Теразијама, Тргу републике, на Славији, испред скупштине, владе, телевизије других медијских кућа, и с Вуком Драшковићем, заточеном на непознатој локацији, није се могло више постићи тога дана.
Упркос привидном поразу, била је то велика морална победа оног дела Србије који је оличавао СПО, јер се показало да је режим рањив и да се одржава само употребом лажи и голе физичке силе. А та сила, и ти исти тенкови, ускоро су били послати у прави рат за, тобожње очување Југославије, а, заправо, за очување власти Слободана Милошевића.
Тога дана легендарни говор је са балкона Народног позоришта одржао књижевник Борислав Михаиловић Михиз, који је поручио да "дрво неслободе треба ломити и ломити, све док не буде потпуно сломљено". И СПО је то дрво тресао и ломио, и Деветог марта и наредних девет година. Да није било тога, Срба би данас било - за под једно дрво!
Александар Чотрић
