Није прошло много времена од промене на месту председника Вишег суда у Београду и већ је у Забели нова акција Легије да штрајком глађу издејствује љубавне сусрете и премештај у блази затвор. До сада је имао више сличних акција али није успео па се нада у новог председника Вишег суда, вероватно са правом. А дошао је и мајор Фића из Кине, и служба делује плански оштро, као ГРУ, да заштити своје другове убице.
Из луксузних вила у Делиблатској пешчари и на Фрушкој гори он стратешки командује. Тако су пуштени на слободу без пресуде сви оптужени за убиство Славка Ћурувије. Пресуда је ослобађајућа и чека се погодан тренутак да се објави. Потпуно је заустављена и истрага о стрељању српских ђака у кафићу Панда у Пећи 1998. године.
Зато, нимало случајно, сада, државни терориста и серијски убица, пуковник Удбе и командант црвених беретки,Легија, поново је тема свих удбашких и државних медија.
Са насловних страна тражи премештај у блажи затвор и да са женом прави децу на гомили лешева које је оставио за собом. Таблоиди од њега праве хероја, јунака српског убилачког оргијања у ратовима деведесетих година које би, чини се, радо да понове са њим заједно.
За рођене после ратова, за све који су заборавили зашто је у затвору овај монструм, да се подсетимо.
Убио је мога брата и још тројицу младих људи на Ибарској магистрали, осуђен правоснажно на 40 година затвора.
Убио је Ивана Стамболића, бившег председника Србије, осуђен правоснажно на још 40 година затвора.
Убио је премијера Србије Зорана Ђинђића, осуђен правоснажно на још 40 година затвора.
Убио је са земунским кланом 17 људи и организовао четири отмице и два терористичка напада, осуђен правоснажно на још 40 година затвора.
Укупно 160 година.
А, нажалост, није осуђен за још много страшних злочина које су се десили док је он био део српске Удбе.
За убиство судије Небојше Симеуновића.
За убиство 68 чланова породице Јашари на Косову у Дреници.
За терор над Албанцима, пљачке, протеривање из кућа.
Није осуђен за убиство шест младића, Срба, у кафићу Панда у Пећи, за убиство и браће Битићи, америчких држављана, за хладњаче са лешевима убијених Албанаца које су пребацивали у Србију и потапали у језера да сакрије злочине, за пренос лешева убијених Албанаца и закопавање на полицијском полигону у Батајници, убијање и пљачке народа и банака по Хрватској, Босни, са Тигровима Жељка Ражнатовића, и ко зна колико још злочина по целој бившој Југославији.
Морамо се упитати колико смо болесна нација када се о оваквом серијском убици уопште било шта пише, и расправља о његовим љубавним и другим правима у затвору, која му и нису ускраћена већ их је уживао незаконито, мимо правила која важе за друге затворенике. Чак је објавио 22 књиге у том затвору без људских права.
А коме да се обрате многобројна деца и породице људи које је он побио. Како заштитити грубо угрожена права те деце која расту и живе без родитеља, без посла, и било какве бриге државе, која их је направила сирочадима, и угрожена права њихових жена, удовица, на које се нико не осврће нити решава њихове проблеме. Те породице су као жртве државног тероризма и данас изоловане јер су непожељни сведоци страшних злочина државе.
Замислимо да ли би у било којој држави цивилизованог света данас овакав убица и терориста био тема ТВ емисија и таблоида. Наравно да не, добио би доживотну робију и био у најстрожем затвору, заборављен од свих као срамота нације.
Али, оно што је срамота за цивилизоване народе и државе у Србији, земљи Удбе и традиције злочина, јесте понос.
Славе се ратни злочинци осуђени у Хагу, државни терористи, убице и криминалци. Жртве нико не жали и не помиње, подразумева се убијање као стална и усвојена државна делатност и политика.
Удбаши и адвокати Удбе шетају по националним фреквенцијама свакога дана и вечери и величају оне које је осудио цео свет, хушкају на мржњу и призивају сукобе са суседима да понове зло без којег не могу да живе јер им је то генетски код.
Данас је опет потребан Легија и његове крваве беретке за нове ратне походе у најави, и отуда прича о њему, о правима у затвору и љубавним му јадима, како би се заташкала јавна тајна да је он већ две године, кажу неки удбаши, слободан, пуштен да припрема нове косовске битке.
За нова убијања треба човек који је убио једног председника државе, премијера и стотине људи, да би све то лако и стручно поновио по потреби Удбе и њене стратегије владања страхом, убијањем и гомилањем несреће годинама и деценијама у овој заробљеној земљи.
Када се државна стратегија суноврати у страшне деведесете, Легија се намеће као херој и патриота а не као државни терориста и сурови убица. Да српско-руској Удби нису потребни Легија и његове крваве руке и дела, свакодневних расправа удбашких сподоба о људским правима државних убица не би ни било.
