"Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, умрла је мученичком смрћу чета ђака..."

Да је Десанка још мало поживела, доживела би поново стрељање српских ђака, страшније од оног које су, у Крагујевцу 1941, починили војници Хитлеровог Вермахта. Српске ђаке нису стрељали окупатори, него Срби, терористичка држава Србија. Ескадрон смрти њеног Гестапоа, њене Удбе.

***

Био је понедељак, 14. децембар 1998, који минут пре поноћи. Улицама метохијског града Пећ патролирали су војници тадашње СРЈ (Србије и Црне Горе), полицијске и параполицијске снаге Србије, хамери ЈСО пуковника Удбе Милорада Улемека, званог Легија. У ђачки кафић Панда, поред гимназије Свети Сава, упадају маскирани терористи. Хууу! – урликали су и запуцали, па истрчали на улицу. Нико од војске и полиције није их зауставио. Завијале су сирене хамера ЈСО...

Поред столова, за којима су седели у кафићу, лежала су усмрћена шесторица српских ђака, а двојица су рањена...

Удба и ТВ-Србије објављују да су убице албански терористи!

Убрзо је, ради обустављања хуманитарне катастрофе Албанаца, уследило НАТО бомбардовање Србије. Близу 800.000 Албанаца протерано је у Албанију, Македонију и Црну Гору, хиљаде њих су поубијани, а хиљаде голоруке сиротиње и деце побацано у реке и у језера по Србији, у тајне гробнице на полигонима полиције у Београду... Рат са НАТО алијансом Милошевић је изгубио. Потписао је капитулацију, а Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН Србија је, као разбојничка држава, протерана са Косова, а њен Хитлер је умро у хашком притвору.

Ни касније, кад је пао Милошевић, у „демократској Србији“, стрељање српских ђака у Панди нико није истраживао. И за нову власт убице су биле „непознати албански терористи“.

Родитељи стрељаних спских ђака узалуд су у Београду тражили да се пронађу и казне ти „непознати албански терористи“. Нико није хтео ни да их прими.

У престоници „демократске Србије“, са ТВ екрана и рекламних страница новина, тим очајним људима кезио се режећи вук, заштитни знак ЈСО, Удбиног ескадрона смрти, који је слављен као „ослободилац Србије 5. октобра 2000“, када је срушен Слободан Милошевић. А нова власт је, сваког 14. децембра, обележавала масакр у Панди као злочин албанских терориста.

***

Изненада, петнаест година после стрељања српских ђака у Панди, 28. децембра 2013, Александар Вучић, тадашњи потпредседник Владе Србије и координатор служби безбедности, у ТВ обраћању јавности, саопштава да масакр у Панди нису починили ни Албанци, ни стране службе, и да ће се Србија шокирати кад сазна истину! И као премијер, и као председник Србије, он ће понављати ту своју тврдњу, али имена терориста и оних који су наредили стрељање српских ђака и даље су била затамњена, а родитељи убијених узалуд су молили шефа државе да их прими. Нити их је примио, нити је откривао шокантну и страшну истину о злочину. Зашто? Већ десет година нема одговора на ово питање.

Можда сам ја добио одговор од државног тужиоца.

***

Под претњом полицијског привођења, позван сам да 18. децембра 2019. дођем у „истражну канцеларију ради испитивања због кривичног дела тероризма“!

Отишао сам тамо. Ислеђивање је снимано и тонски и камером.

Тужилац је рекао да државно тужилаштво води истрагу против непознатих терориста албанске терористичке УЧК, због злочина у кафићу Панда!

Отворио је фасциклу са фотокопијама мојих изјава и текстова о злочину у Панди. Питао је откуда ми сазнање да је стрељање српских ђака наредио Слободан Милошевић, да је шеф Удбе Радомир Марковић за извршење злочина одабрао Легијину ЈСО, да је тај ескадрон смрти по Косову поубијао и многе Албанце лојалне Србији, и да су те ликвидације вршене са циљем да се припишу албанској герили и у Србији распале страсти мржње, слепе освете и ратне хистерије?

Да ли је Александар Вучић један од мојих извора? – питао је тужилац. Шта ми је он причао о Панди? Да ли ми је показивао неке доказе и које?

Због чега се виђам са родитељима стрељаних ђака? Шта су ми они казали, а шта ја њима? Да ли сам их упознао са оним што сам сазнао од Александра Вучића? Зашто ти људи траже да их Вучић прими?

***

Морбидно и застрашујуће! Ислеђивао је, као непријатеља државе, и мене, и родитеље стрељаних српских ђака, а и самог шефа државе, тжилац који није крио да он заступа и брани тероризам Милошевићеве Србије, њене разбојничке ескадроне, хоботницу КГБ и Удбе, неразвлашћену и некажњену, а помамно осиљену цунамијем путинофилије.

Та „дубока држава“ Удбе само је мало и пролазно окрзнута акцијом Сабља. Због четвороструког убиства на Ибарској магистрали, бацања у раку са живим кречом Ивана Стамболића и убиства Зорана Ђинђића, осуђени су само Радомир Марковић, Легија и још неколико терориста. Удба, тај фанатизовани огранак КГБ, брзо се опоравила. Сабља је поломљена, а истраге о десетинама, стотинама, хиљадама злочина Удбе су забрањене.

Удбини тужиоци су за Удбине терористе, које штите, пронашли назив: НН извршиоци. Непознати извршиоци. Ти „непознати“ терористи стрељали су српске ђаке у Панди, министра војног Павла Булатовића, новинарку Даду Вујасиновић, судију Небојшу Симеуновића, Миодрага Николића, тројицу браће Битићи, Пеђу Старчевића, Бранивоја Милиновића, Недељка Косовића, Ђорђа Божовића, Бранислава Матића, Жику Петровића, Бошка Перошевића... „Непознате“ су и убице Оливера Ивановића, и новинара Милана Пантића, и Срба на северу Косова, и Владимира Цвијана, и... списак је предугачак. И јасан. Убда је убица где год је „НН починилац“.

***

Кад је мене државни тужилац ислеђивао о стрељању српских ђака у Панди, он је био тужилац КГБ-овског и Удбиног чудовишта којег нико не може да контролише и зауздава, и који није скривао ту своју моћ. Та хидра има своје моћне официре у националној елити, у готово свим медијима, у правосуђу, у полицији, у војсци, а као жижак у дрвету разара комплетну власт у држави. Као печурке после кише, све у режији Удбе, умножиле су се у кремаљске стаљинисте и православне зилоте загледане странчице, покрети, удружења, али и нови кланови убица и банди који су касапили жртве.

На суђењу убицама Славка Ћурувије, Удба је, такорећи разбојнички, погазила државу и њене законе. Убице, сви Удбини команданти, осуђени су да „робијају“ не у затвору, него у кругу својих породица!

Са телевизија са националном фреквенцијом тражи се да они који су наредили стрељање српских ђака у Панди буду ослобођени и одликовани као национални хероји!

По хиљадити пут, показују се као тачне речи бившег шефа Службе безбедности Србије (Удбе) Јовице Станишића, који је рекао да не постоје ни странке, ни Влада, ни парламент, ни председник, ни правосуђе. Постоји само Удба.