Последњих година сведочимо у Русији парадоксалном феномену да је совјетски диктатор Јосиф Стаљин, према истраживањима јавног мњења, најзначајнија и најпоштованија историјска личност.

Како је могуће, питају се многи – да човек који је директни кривац за смрт милиона Руса и припадника других народа у СССР-у, за десетине милиона ислеђиваних и невино осуђених на страшне казне у затворима и логорима, за принудно расељавање читавих народа, за несташице хране и „голодомор“, драстично скраћење трајања просечног људског века, за сурове прогоне свих неистомишљеника бољшевика, за пактирање са Хитлеровим Трећим рајхом 1939. и касније катастрофално одлучивање када је почео рат са дојучерашњим савезником – скоро седамдесет година после смрти, буде сматран већим и значајнијим од Петра Великог, Александра Пушкина, Јурија Гагарина, па и актуелног председника Владимира Путина.

За такав став грађана, нема сумње, најзаслужнији је беневолентан однос руских власти према Стаљину, извештавање медија, школски програми, публицистичка издања…

Према Стаљину ни Руска православна црква не заузима негативан став, иако је за време његове власти била прогањана, убијани су свештеници и монаси, а храмови су рушени или претварани у магацине и музеје атеизма.

Као да није било довољно трагичних догађаја за време Стаљинове владавине, него многи у Русији жале за тим временом и, очигледно, желе да се оно врати.

Сличан тренд уочавамо, нажалост, и у настојању неких политичких и квазиинтелектуалних кругова у Србији, који се својски труде да бившег српског и југословенског председника Слободана Милошевића амнестирају од његових злочина и погрешних одлука и представе као мудрог и праведног владара, српског хероја, браниоца нације, невину жртву злог Запада…

Иако у Русији већина сматра да је Стаљин позитивна личност, постоје и људи који га називају „гробаром руске нације“.

За такво мишљење ових других заслужна су и дела руских писаца који су сведочили о својим, и страдањима других људи, само због написаног у приватним писмима, изреченог пред једним сведоком, или, најчешће, због потпуно измишљених и приписаних речи и поступака.

Бесмртно дело „Архипелаг Гулаг“, Александра Солжењицина, који је у Стаљиновим логорима провео девет година, неки критичари су назвали „енциклопедијом зла“ због пописа свих врста тортуре коју је совјетска комунистичка власт примењивала према милионима људи, с циљем политичке и физичке елиминације стварних и фиктивних противника.

Злочини које су починили Стаљин и Милошевић не могу се поредити квантитативно, али по методима, циљевима, извођачима, жртвама, степену суровости и одсуства било какве људскости према прогоњенима, и те како могу и показују запањујућу сличност.

У то нас уверава и недавно објављена књига сећања Вука Драшковића „Ожиљци живота“, у којој аутор описује размере монструозних поступака Слободана Милошевића и Мирјане Марковић, њима потчињених и слепо оданих шефова служби државне и војне безбедности, начелника генералштаба војске, министара полиције и војске, команданата Јединице за специјалне операције…

Ова књига је драгоцено подсећање на време када нису важили закони већ неприкосновена воља владалачког пара који је, зарад сопственог одржања на узрурпираним позицијама, изазивао ратове, призивао НАТО интервенцију, гурао у смрт десетине хиљада људи, бездушно ликвидирао политичке конкуренте (бившег председника Србије Ивана Стамболића 2000, четворицу функционера СПО Веселина Бошковића, Звонка Осмајлића, Драгана Вушуровића и Вучка Ракочевића на Ибарској магистрали 1999, чланове и симпаризере СПО: Слободана Ивановића у Дубници код Врања 1990, Бранивоја Милиновића, на раскрскници код „Лондона“ 9. марта 1991, полицајца Милорада Николића испред Савезне скупштине 1993, Предрага Старчевића, на старом Савском мосту 1996…), критичаре режима (новинаре Даду Вујасиновић и Славка Ћурувију), независне представнике правосуђа (судију Окружног суда Небојшу Симеуновића)…

На мети Милошевићевог режима посебно је био Вук Драшковић, који у својој књизи детаљно и документовано описује како га је приватизована и злоупотребљена власт годинама пратила и снимала постављајући прислушне уређаје (који су после 2000. демонтирани), и у просторијама СПО и у стану, чега није била поштеђена ни његова супруга Даница; како га је у то време једина постојећа телевизија РТС – медијски сатанизовала (измишљањем да поседује вилу на Женевском језеру, да је повезан у антисрпском деловању са Фрањом Туђманом и Ибрахимом Руговом); како га је полиција хапсила у здању парламента 9. марта 1991. и спроводила у Централни затвор, па поново лишавала слободе, овог пута са супругом Даницом, у просторијама СПО 1. јуна 1993. и иживљавала се над њима до границе живота и смрти, држала их у затвору у нехуманим условима, одбијајући да пружи лекарску помоћ.

Довољно је прочитати Вуково сећање на боравак у смрдљивој и хладној ћелији Централног затвора 1993, када лежи премлаћен, крвав и непокретан на прљавом и неудобном кревету, док му по грудима и лицу пузи огроман пацов који је изашао из отвора канализације, а он не може да се покрене и отера га, осим да му се супротстави својим дахом – па да се присетити једнако потресних сцена из совјетских логора у Сибиру које су описали Александар Солжењицин и Варлам Шаламов.

Вук у својој аутобиографској књизи детаљно износи сазнања о неколико атентата (најпознатији су 3. октобра 1999. на Ибарској магистрали и 15. јуна 2000. у Будви), које је на њега организовао Слободан Милошевић, а у чију реализацију су били укључене бројне државне структуре и потчињени егзекутори: Раде Марковић, Милан Радоњић, Милорад Улемек, Драгољуб Ојданић, Небојша Павковић… Аутор расветљава улогу сваке службе и одговорних појединаца, од којих неки, нажалост, никада нису адекватно или уопште нису одговарали и зато представљају озбиљну претњу и данас.

Због свега побројаног, ова књига је драгоцено сведочанство о времену зла, дело против наметнутог заборава и свесног извртања чињеница и опомена шта би се поново догађало да се то време врати.

Драшковић посебно отворено и критички пише о Служби која је за многе Србе и даље недодирљиви и невидљиви Киклоп који убија свуда и који лаже на свим језицима. Он не штеди ни делове српске политичке и интелектуалне елите која је опчињена Службом државне безбедности и њеним тајним пословима, тајним проценама, тајним досијеима, тајним операцијама, указујући да су тим вирусом инфицирани и наши сељаци и наши академици и овом књигом поново подсећа да најбржи и најкраћи пут Србије на Запад и Европу води преко суштинске реформе служби безбедности, отварања тајних досијеа, удаљавања из Службе и извођење пред лице правде свих који су у њено име чинили злочине.