За све време постојања Краљевине СХС (1918-1929) и обе Југославије (1929-1991) међу Хрватима је постојао снажан сепаратистички покрет, који је своје постојање темељио на тврдњама да је овај народ у неравноправном политичком положају, да је дискриминисан, изложен однарођивању и асимилацији и принуђен да се исељава у иностранство. Од заговорника ових теза чуло се и да је „Хрватска економски искоришћавана од Србије“ и „да је хрватски туризам доносио девизе које су завршавале у Београду који се убрзано градио“.

Овакве приче падале су на плодно тло међу хрватским становништвом, што се видело кроз деловање хрватских странака између два светска рата, формирањем усташког покрета и настанком НДХ-а, испољавањем националистичких тенденција у „хрватском прољећу“, приликом настанка вишестраначког система 1989. године, победом ХДЗ-а у пролеће 1990. и потезима који су водили ка негирању уставом гарантованих права Срба у Хрватској, нападима на њих и протеривањем, раскидањем веза са федерацијом и провоцирањем ратних сукоба са ЈНА од половине 1991. године.

А колико су тезе сепаратиста биле неутемељене и лажне најбоље се види сада, тридесет година после распада Југославије и осамостаљења Хрватске. Српска доминација није постојала ни у једном периоду, јер је хрватским представницима у Краљевини непрестано из Београда нуђено да партиципирају у парламенту и влади сразмерно броју освојених гласова, па и више, а 1939. године омогућено је једино Хрватима да формирају бановину с националним предзнаком, која је на територији, значајно већој од потоње СР Хрватске, окупила практично комплетан хрватски корпус у Југославији и обезбедила јој самосталну законодавну власт, пуну финансијску независност, аутономно правосуђе и формирање хрватских наоружаних одреда. На крају Другог светског рата, иако је Хрватска припадала силама Осовине, бива награђена територијалним проширењем, пошто у њен састав улазе Истра, Ријека, Задар, више јадранских острва, и - први пут у историји Барања. Немачка је, рецимо, била кажњена издвајањем Источне Пруске и Аустрије и поделом на две државе.

У социјалистичкој Југославији неприкосновени владар, изнад свих других институција, био је доживотни председник Хрват Јосип Броз Тито. Пошто је из врха комунистичке власти елиминисао све српске и просрпске кадрове (Ђиласа, Пенезића, Ранковића...), Броз се у доношењу одлука ослањао, углавном, на хрватске и словеначке сараднике – Кардеља, Бакарића, Доланца, Врховеца... Од свих југословенских република, једино је Хрватска имала химну „Лијепа наша“. Док је у Србији и међу Србима било забрањено и кажњиво и помињање химне „Боже правде“, о хрватској се учило у школским програмима (знам јер сам имао брата од ујака у Загребу), а ова свечана песма је интонирана на свим значајним догађајима у Хрватској, укључујући и Универзијаду у Загребу 1987. године. Замислимо, шта би се догодило ономе ко би само предложио да се Београду чују тактови „Боже правде“ на, примера ради, Европском фудбалском првенству 1976. године. Током читавог постојања заједничке државе јужних Словена Загреб је био град с најснажнијом индустријом (испред по становништву већег Београда), а друшвени производ Хрватске, и по глави становника и збирно, био је већи од српског.

У Југославији се број Хрвата повећавао из године у годину. Сваки наредни десетогодишњи попис становништва показивао је да је растао број припадника овог народа. Године 1931. Хрватска је у садашњим границама имала 3.430,270 становника (72 посто Хрвата), а на последњем попису одржаном у Југославији тај број је нарастао на 4.784.265 (78 посто Хрвата), или 1,3 милиона више. Како је то било могуће, ако су Хрвати били присиљавани да се одричу имена, порекла, своје нације, вере, историјских симбола...?

Међутим, све оно за шта су хрватски националисти и сепаратисти неосновано оптуживали Београд и Србе, почело је да им се догађа у самосталној и независној Хрватској. Недавно објављени подаци са овогодишњег пописа показују да се број становника Хрватске смањио за 9,25 одсто у односу на попис из 2011. године, односно за 396.360. Хрватска сада има 3.888.529 становника, што је за скоро девет стотина хиљада мање него док је била у југословенској „тамници народа“.

Хрватски бруто друштвени производ је донедавно био већи од српског за десет милијарди евра. Међутим, крајем прошле године хрватски БДП је износио 48,3 милијарде евра, а српски 46,1. С обзиром на знатно веће стопе привредног раста Србије, очекује се, и по најавама председника Александра Вучића, да ће наша земља ускоро престићи Хрватску по БДП-у. А то се није догађало ни онда када су „Хрвати били економски тлачени и експлоатисани од стране Срба“.

И на крају, ми који смо пратили фудбал и у бившој држави, добро се сећамо тврдњи из Загреба и Сплита да је све било централизовано, те да су српски клубови „Звезда“ и „Партизан“, тобоже, били фаворизовани у односу на „Динамо“ и „Хајдук“, па су у Хрватској нестрпљиво чекали да се осамостале и постану национални прваци. За оне који не прате помно фудбалска дешавања у суседној држави, ево податка да сплитски „Хајдук“ није био првак Хрватске пуних 17 година. Да се то догодило за време Југославије, пљуштале би оптужбе да је то српска завера против хрватског фудбала.

Овако, нека суседи провере како су тако вешто и успешно сковали и спровели заверу против самих себе на политичком, демографском, привредном и спортском плану.