Пре 16 година, 21. маја 2006, био сам министар спољних послова заједничке државе Србије и Црне Горе.

Честитао сам Црногорцима референдумску победу и обнову државне независности. И, јавно, застрепео од свега што, због одласка Црне Горе, чека Србију.

Зашто?Водио сам Владину политику „евроатлантских интеграција“ само захваљујући подршци Црне Горе, јер се Србија, упркос и њеном тадашњем евроатлантском опредељењу, противила готово свему. Хапшењу оптужених за ратне злочине, демонтажи КГБ-овских служби безбедности, Партнерству за мир, споразумима са НАТО алијансом, признању косовске стварности, осуди државног тероризма Милошевићеве камариле, признању страшног масакра у Сребреници...

Црна Гора је вукла и покушавала да и брод Србије извуче из Милошевићевог крвавог језера. Црна Гора је била фењер у једном мрачном тунелу.

Црна Гора је данас у НАТО алијанси и пред вратима Европске уније. НАТО је пут ка Западу и чувар државне суверености, а ЕУ је путовање. Напорно, па и трновито, али безбедно путовање.

Шта би било са Црном Гором да није било убедљиве референдумске победе 21. маја 2006. године? Данас се то јасно види. Њен пут ка Западу, ка чланству у НАТО савезу и ЕУ, био би немогућ. А вероватно би, попут Украјинаца и Украјине, и Црногорци и Црна Гора били проглашени за „историјску грешку“, која би се „исправљала“ бомбама и пројектилима.

Увек су и свуда изузетне личности давале печат историјским догађајима. И обнова независности Црне Горе, одвезивање државе од митова и заблуда из прошлости, окретање Црне Горе ка западној цивилизацији и чланство у НАТО савезу, носе неизбрисиви печат Мила Ђукановића.

Знају ово, наравно, и сви они, а није их мало, ни у Црној Гори и ван ње, који би да пониште референдум од 21. маја 2006, па им је Ђукановић и данас главна мета. Ту мету нису уклонили 2016, уз помоћ руског и српско-руског КГБ-а, а пропала је и намера да се поповима, кад је то већ било неизводљиво топовима, руши независна, натовска и европска, Црна Гора.