Шта се то и како десило, па се Владимир Путин одрекао Владимира Путина и постао непријатељ себи самоме?

Као настављач гласности и перестројке Михаила Горбачова и Бориса Јељцина, на почетку његовог председничког мандата, Запад га је прихватио са најснажнијом подршком и великом надом у демократски преображај Русије. Британска краљица Елизабета приредила му је дочек достојан царева. Амерички председник Џорџ Буш угостио га је не само у Белој кући, него и на свом породичном имању у Тексасу. „У Путиновим очима препознао сам топлину руске душе“, изјавио је. Француски председник Жак Ширак у Санкт Петерсбургу је са новим председником Русије проширивао Де Голову визију „уједињене Европе, од Атлантика до Урала“. Од Лисабона до Владивостока! – рекао је Ширак, а Путин одушевљено прихватио. Немачки канцелар Герхард Шредер упоређивао је Путина са царицом Катарином Великом, која је, уз Петра Великог, постављала темеље европеизоване империјалне Русије. Премијер Италије Силвио Берлускони често је понављао: „Путин је мој брат.“

Владимир Путин је прихватао западно пријатељство према њему и Русији. И узвраћао је пријатељством. Он, који је изгубио два брата за време нацистичке опсаде и бомбардовања његовог родног Лењинграда, у Берлину се немачким посланицима обратио на њиховом језику. Рекао је: „Говорићу на језику Гетеа, Хајнеа, Томаса Мана“. Бундестагом су се дуго проламали аплаузи.

Америчког председника је питао да ли би Запад подржао чланство Русије у НАТО алијанси? И одговорено му је исто што и Горбачову и Јељцину. Welcome, but... Добро дошли, али... Са неразвлашћеним КГБ-еом и недемонтираним стаљинистичким поретком, у НАТО се не може! Владимиру Путину је, ипак, учињен уступак. Основан је заједнички Војни савет НАТО алијансе и Русије!

На свету целоме, Путинова Русија није имала ниједног непријатеља, сем чеченских терориста и џихадиста. И хидре КГБ, само лакше рањене за владавине Горбачова и Јељцина, која је глобалну светску путинофилију и русофилију користила за тоталну пљачку Русије, терор својих мафијашких кланова и олигарха, сурове ликвидације свих који су се супротстављали КГБ агресији.

Преименован у ФСБ и ГРУ, КГБ ликвидира петорицу новинара московске Нове газете. Ана Политковскаја, најпознатија међу тим жртвама, изрешетана је на кућном прагу у Москви.

Иван Сафронов, колумниста московског Комерсанта, бачен је са петог спрата зграде у којој је живео.

Киднапован је и убијен Леонид Еткинд, директор листа Каријера.

У граду Томск, у полицијској станици на смрт је претучен новинар Константин Попов.

У Москви је ножем усмрћен истраживачки репортер Иван Степанов, а у Немачкој је избоден Максим Жујев.

Виктор Афанасенко нађен је поломљеног врата у своме стану. „Оклизнуо се и пао“, саопштили су КГБ истражитељи.

У затвору је убијен и славни адвокат Сергеј Магницки, који је разоткрио мрежу државних и КГБ лопова и убица. Постхумно, њему у част, Конгрес САД усвојиће 2012. године Закон Магницки, чије су мете државни криминалци и лопови у читавом свету.

Пре убиства Магницког, у „специјалним операцијама“ КГБ у Русији убијено је неколико стотина људи. Новинара, највише њих, активиста за људска права, непослушних олигарха, агената КГБ који су проговорили о злочинима. Александар Литвињенко, а ускоро и Борис Березовски, некада Путинови пријатељи, ликвидирани су у Лондону.

Владимир Путин се удаљавао од себе негдашњег. Прихватао је пропаганду стаљинистичког Левијатана и антизападне, све чешће и антихришћанске и нацистичке, проповеди Руске цркве. Намере Запада према Русији – одјекивало је све гласније – нису пријатељске, него паклене. Са европским поретком вредности и владавином закона, распала би се Руска федерација! Русима је потребна челична рука Господара. Аутократија. Државна сила. Западна демократија ће разорити и Америку и Европу. Околности призивају „руског цара“ или новог Стаљина. Владимира Путина, који ће да обнови империју. Распадом Совјетског Савеза, Русија је изгубила неколико милиона квадратних километара, а изван њених граница остало је више од сто милиона Руса, оних који су то несумњиво и оних који су, као Украјинци и Белоруси, насилно одвојени од руске нације! – говорено је Путину, а он, поникао у КГБ, лако је то прихватао.

Стрпљиво и медијски бриљантно, Путин је и Русији и свету себе представљао као изузетног Вођу, каквог никада и нигде није било. Терор у својој земљи и трагично сиромаштво огромне већине народа засењивао је пробама нових оружја, као и својом личном обдареношћу за све. Пилотирао је мигом, ронио дубоко у Бајкалско језеро, демонстрирао вештине у џудоу, полунаг галопирао сибирском тајгом, играо хокеј на леду... Упоређени са њим, и Петар Велики, и Наполеон, и Линколн, и Лењин, и Стаљин, били су инвалидни...

После украјинске побуне на кијевском Мајдану, заиграо је „руски рулет“. У Донбасу је нападнута Украјина. Лугањск и Доњецк проглашавају сецесију, а Владимир Путин побуњеницима, чије одметништво формално није признавао, шаље и руске војнике и оружје. Преко ноћи су добили и ракете за обарање авиона. Једном од њих, оборили су и малезијски авион и убили свих 296 путника у њему. У осмогодишњем рату између украјинске војске и здружених донбашко-руских снага погинуло је више од десет хиљада украјинских и руских војника, и око три хиљаде цивила. Те обостране жртве, изазване из Москве диригованом сецесијом Доњецка и Лугањска, Путин ће, у фебруару ове године, прогласити за „геноцид над Русима у Донбасу“ и наредити инвазију своје оружане силе, са циљем да се исправи „историјска грешка“ постојања и украјинске нације и украјинске државе!

Док је Донбас горео, Путин је 26. јануара 2015, објавио да ће се 27. јануар, убудуће, прослављати као Дан снага за специјалне операције. (Сетимо се Јединице за специјалне операције Слободана Милошевића!) И баш сутрадан, на први празник Снага за специјалне операције, у специјалној операцији испред Кремља је убијен лидер демократске опозиције Борис Њемцов! У специјалној операцији отрован је и његов наследник Алексеј Наваљни. Лудо храбар Рус. Излечио се у Немачкој и вратио у Русију, право у затвор...

Владимир Путин је и тоталну војну инвазију Украјине назвао „специјалном операцијом“.

Украјина постаје огромна Хирошима. Крај смрти, ратним злочинима и разарању се не назире.

Државник који је, само пре две деценије, широм света обасипан признањима и похвалама, данас је најизолованији.

Може ли, усред крви и рушевина Украјине, Владимир Путин да се удаљи од себе садашњег и ослободи апостола смрти у врху своје државе?

Није злочин покајање због злочина, нити заустављање апокалипсе у Украјини може бити пораз. И украјински и руски народ би то поздравили.

Фридрих Ниче је написао да су велике епохе људског живота само оне кад се човек усуди да своје зло прекрсти у оно што је најбоље у њему.