Украјина је историјска грешка која мора бити исправљена – рекао је Владимир Путин и наредио руској војсци да окупира ту државу.

Он и њему одани „силовики“ у војном врху и стаљинистичким службама безбедности не крију намеру да Русија себи припоји све државе које су се од ње удаљиле распадом Совјетског Савеза, а од НАТО алијансе је затражено да се повуче из готово свих бивших чланица бившег Варшавског војног пакта. Владимир Путин је, истовремено, наредио борбену приправност моћних нуклеарних снага Русије, што је у читавом свету протумачено да је он, ради остварења својих циљева, спреман и на апокалипсу.

Греше сви који говоре и пишу да Владимир Путин, који је поникао у Стаљиновом КГБ-у, хоће да обнови Руско царство. Он хоће оно исто што је, у августу 1991, покушао председник КГБ-а, маршал Генадиј Јањајев, када је војним пучем уклонио Михаила Горбачова, тадашњег председника Совјетског Савеза. Борис Јељцин је контрапучем оборио пучисте и њихове планове. У Кремљу сматрају да је и Јељцин био „историјска грешка“, и да је данас тренутак и прилика да се постигну скоро сви циљеви који су пропали пре три деценије.

Ради остварења тог пројекта, КГБ „силовики“ пропагандно се нису позивали ни на руске цареве, ни на Лењина, чак ни на Стаљина. Окренули су се другом узору. Под слоганом „заштите немачког света“, Адолф Хитлер је, без отпора тада разједињеног и парализованог Запада, повратио Рур и Сар, окупирао Аустрију и Судете. Да није кренуо и на Пољску, можда би његов Трећи рајх и тријумфовао.

Под слоганом „заштите руског света“, такође готово без отпора, промењене су границе Грузије и Молдавије, а белоруског диктатора Александра Лукашенка, који је ту државу претворио у тамницу, на власти одржавају КГБ и Путинова војска.

Хитлер се залетео на Пољску, а Путин на Украјину. Преко ноћи, Европа и САД пробудили су се у давним годинама почетка Другог светског рата. Слични узроци произвели су и сличне последице.

Запад се тргнуо и брзо ујединио. САД, НАТО и Европска унија резолутно су инвазију на Украјину жигосали као ничим изазвану агресију, гажење Повеље УН и међународног права, а тоталним економским, трговинским, политичким, финансијским, чак и спортским, санкцијама Русију изопштили из цивилизованог света. Пређен је сваки Рубикон, осим укључења у рат, који би, можда, био и последњи за читаво човечанство.

Украјина се бори, херојски и сама. Украјина се разара и убија, али агресор је тај који је већ поражен. Историјски, цивилизацијски, морално.

Бомбардовање Кијева у јуну 1941, Вермахт је започео у четири сата после поноћи. Бомбардовање Кијева у фебруару 2022, руска армада започела је у исто време. Владимир Путин је био дете када је његов родни Лењинград, опсадиран и бомбардован од Вермахта, називан Термопилима антинацистичког и антифашистичког света. Данас су Термопили у Кијеву и широм Украјине, а руска војска разара град у коме је рођена прва руска држава.

Кад је, у зиму 1941, брањена Москва, за Зоју Космодемјанску, Љиљу Озолину и хиљаде таквих хероина чуо је цео свет. Зоје и Љиље су данас Украјинке, а Володимир Зеленски, донедавно глумац-комичар, сада је нови Леонида.

„Стидимо се“, пише руски Нобеловац Димитриј Муратов, савест подјармљене и у логоре и тамнице затворене Русије. Свакога дана, хиљаде су ухапшених.

Умножавају се свеже хумке војника и цивила убијених у „специјалној војној операцији за денацификацију Украјине“, како Путин назива инвазију на ту земљу. Изнад хумки, и у Русији и у Украјини, иста су или слична имена: Борис, Евгениј, Татјана, Александар, Лариса, Руслан, Игор, Вера, Роман, Леонид, Никита...

Украјина није „историјска грешка“. Но, све и да је то била – како тврди Владимир Путин – она то, после овог „братског“ злочина над њом, више није, нити ће икада бити. Огромна већина Украјинаца поштовала је историјску повезаност и сродност са руским народом. Руске гранате разарају и то осећање.

У свету се говори и пише да је данашња Србија једина европска држава која је уз Русију. Нетачно. Уз Русију, која разара Украјину и сеје смрт по њој, није ни Русија Алексеја Наваљног, који је у тамници, ни Бориса Њемцова, којег су убили, ни Дмитрија Муратова, који у Москви штампа Нову газету на украјинском језику, ни његова редакција од петорице усмрћених новинара, међу којима је и Ана Политковскаја. Са Русијом кремаљских „силовика“ није ни Русија Михаила Горбачова, ни Бориса Јељцина, ни генерала Леонида Ивашева, који јавно тражи оставку Владимира Путина. На страни Украјине су и Александар Солжењицин, и Борис Пастернак, и двадесетак милиона убијених у гулазима Јосифа Стаљина.

„Са радошћу смо ослобађали туђе престонице и са страхом се враћали у своју“, написао је Јосиф Бродски, у песми посвећеној маршалу Георгију Жукову. Да је жив, данас би дописао да руски војници невољно поробљавају туђе престонице, и тиме срамоте своју.

Већ дуже од једне деценије, српски таблоиди, телевизије са националном фреквенцијом, владике, бројни академици, лидери странака, министри, осуђени ратни злочинци, боготворе Владимира Путина и пројекат „руског света“, узор и наду за „српски свет“, као победоносни завршетак страшних ратова у којима је разбијена Југославија. На покличима да је БиХ неодржива држава, да је Црна Гора „историјска грешка“, као и Украјина, да црногорска нација не постоји, да ће Срби „догодине бити у Призрену“, васпитаване су и васпитане легије српских нациста. Сутра, да оне руске трупе крену и на Србију, многи би их Срби дочекали као ослободиоце!

Официри служби, истих служби и у Москви и у Београду, и њихови државни и политички мегафони, говоре да нема разлике између гранатирања Украјине данас и НАТО бомбардовања Србије 1999. године.

Разлика је велика. Осам дугих и страшних година пре НАТО бомби, режим Слободана Милошевића је рушио, палио и сејао гробове. Одбијао је све међународне споразуме у чијем је састављању активно учествовала и Русија Бориса Јељцина, укључујући и понуђени споразум у Рамбујеу, уочи НАТО интервенције. Уместо споразума, којим није нарушаван територијални интегритет Србије, Милошевић је изабрао рат. Свака НАТО граната и бомба имале су његово пуњење. Рат је изгубио, потписао капитулацију и губитак Косова. Истина је да је НАТО бомбардовао Србију без сагласности Савета безбедности УН. Али, истина је, што прећуткују и у Москви и у Београду, и да је НАТО бомбардовање, по војној капитулацији Србије, легализовао Савет безбедности УН, и то по 7. поглављу Повеље УН, уз сагласност и Русије.

Украјина се може порушити и окупирати, али се не може покорити.

И руска окупација Украјине и светска изолација Русије могу се окончати само у Москви.

Руски народ ће наћи, мора наћи, и мудрост и људе за нову перестројку.