Када је Министарство унутрашњих послове Србије саопштило да је добило званичне информације од Европола да се припрема атентат на председника Александра Вучића, уследиле су и неке потпуно непримерене и потцењивачке реакције, па чак и оне које су ту вест исмејавале. Они који су то изговарали, тврдили су да је вест измишљена, да за њу нема доказа, да се периодично понавља, да је лансирана с намером да од председника створи жртву, да јој је циљ подизање политичког рејтинга...

Врло слична реаговања, по скоро истоветној матрици, слушали смо и 1999. године, када је на председника СПО Вука Драшковића, на Ибарској магистрали, извршен атентат, у којем су убијена четири функционера странке и његови блиски сарадници, а сам Драшковић је задобио повреде. И тада је било много лажних, злонамерних и контрадикторних изјава да је реч о „обичној“ саобраћајној несрећи, да Вук није ни био аутомобилу, да су атентатори дошли из иностранства, да иза покушаја убиства стоје стране службе...

Сличне фразе понављане су и неколико месеци касније, када је на лидера СПО поново извршен атентат, овога пута у Будви, када је један од атентатора на њега испалио свих осам метака из пиштоља. Меци су Драшковића окрзнули у пределу слепоочнице и уха, али ни то није било довољно да неки тадашњи државни службеници, политичари и људи из медија не тврде да је председник СПО измислио атентат, да је сам себи пуцао у главу, да је покушај убиства организовала и наручила његова супруга Даница, јер је Вук у стану у Будви тада био с другом женом... И поново су папагајски понављали и лешинарски сеирили да је све Драшковић смислио и извео, како би себи повећао популарност.

У таквим тврдњама, осим бранилаца и гласноговорника Милошевићевог режима, који је оба атентата организовао, што је касније непобитно утврђено правоснажним судским пресудама, предњачили су и поједини функционери странака, окупљених у ДОС-у. Остали из овог опозиционог савеза, кога је у јануару 2000. године основао Вук Драшковић, упадљиво су ћутали и одбијали да, барем вербално, осуде ове злочиначке акте и искажу своју солидарност са дојучерашњим саборцем. Политички и материјални ћар био им је важнији од истине, правде, морала, саосећања, људских живота... Један лидера ДОС-а који је тако поступао, и сам је касније постао жртва организованог атентата. Досовцима је те 2000. године било важно да се Вук и СПО ослабе и уклоне с политичке позорнице, како би они заиграли главне улоге. Жеља им се, испунила, барем на кратко, али њихова срамота и бешчашће остају за сва времена.

И данас, 22 године касније сведочимо сличним изјавама и поступцима оних који би да свој успех, срећу и право граде на неуспеху, несрећи и неправу другога. Њима ништа не значе потврде страних служби безбедности да је атентат на Александра Вучића заиста припреман и појединости о начину на који је требало да буде изведен, укључујући одређена имена, време и место извршења. И данас, као и пре две деценије, код неких актера друштвене сцене превладава сурови политички интерес да је легитимно у борби за власт служити се лажима, полуистинама, прећуткивањима, нечасним поступцима, удруживањем с црним ђаволом...

Као саборац убијених чланова СПО и Вука Драшковића, чије је убиство више пута наручивано и покушавано, и као неко ко подржава друштвене реформе и борбу Александра Вучића против организованог криминала, апелујем на наше службе безбедности да с крајњом озбиљношћу приступе заштити председниковог живота и појачају његово обезбеђење у свим сегментима. Такође, потребно је да темељно провере све наводе о припремама атентата, лише слободе оне за које постоји основана сумња да су на било који начин били укључени у ову заверу, ако су им доступни, и да у потпуности сарађују са партнерима из иностранства, како би се дошло до свих инспиратора, наручилаца и извршилаца планираног недела.

Такође, од појединих политичких актера који се представљају као пријатељи председника, очекујем да престану да износе непроверене наводе и смишљене лажи, а од таблоида да их не преносе и не воде своје истраге, јер тако само ометају званичну истрагу, наводе је на криви траг, одузимају драгоцено време и беспотребно конфронтирају Србију са пријатељским државама.

Да је потребно појачати безбедност председника Александра Вучића, учи нас и трагично искуство из наше прошлости, када су српски владари - Карађорђе, кнез Михаило, краљ Александар Обреновић, краљ Александар Карађорђевић и Иван Стамболић, постајали жртве бескрупулозних политичких противника. И тада је било оних који су тврдили да сами измишљају опасност и да им нико не жели зло.

Србију су превише коштали губици овако значајних људи, да бисмо још једном дозволили понављање историје у њеном трагичном облику.