Ове године навршавају се три деценије од Деветомартовских демонстрација, највећих антикомунистичких протеста одржаних у нашој земљи. Непосредан повод за окупљање незадовољних грађана био је захтев Српског покрета обнове да ТВ Београд објави деманти на коментар у којем је странка Вука Драшковића оптужена да је „продужена рука усташког хрватског режима“.

Често се поводом годишњица овог догађаја поставља питање – да ли су и Срби, попут Источних Немаца, Чеха, Словака, балтичких народа и других источноевропских нација масовним окупљањима, шетњама, транспарентима, звецкањем кључева, певањем песама и мирним, грађанским протестима могли да промене тоталитарни режим и успоставе демократску, прозападну и проевропску власт. Нажалост, такав сценарио код нас је био неизводљив.

Слободан Милошевић, и тада и касније, показао је да је намеран да своју власт брани по сваку цену и на сваки могући начин, коришћењем и дозвољених, а још више недозвољених средстава, која су укључивала и хапшења, проливање крви и убиства. Циљ му је био да извесно време симулира вишепартијски систем, а да потом, у садејству са тврдолинијашима у Кремљу, чији је пуч прижељкивао, угуши комплетну српску опозицију, а пре свега Српски покрет обнове који је наступао под геслом „Србија у Европи, Европа у Србији“. Потом је намеравао да, заједно с генералима ЈНА,  крене у обнову тоталитарног поретка у целој Југославији и наметне се као неприкосновени диктатор.

Зато су деветог марта 1991. године, на улице Београда, први пут после Другог светског рата изашли тенкови ЈНА с црвеним звездама, у борбеном поретку, опремљени гранатама и бојевом муницијом и спремни за дејствовање против цивила. Осим војске, пре тридесет година у Београду се налазио скоро комплетан састав Министарства унутрашњих послова Србије који је против сто хиљада мирних демонстраната, окупљених на позив Вука Драшковића у подне на Тргу Републике, без икаквог повода и разлога употребио све чиме је располагао: бојне отрове, водене шмркове, дресиране псе, коњицу, оклопне транспортере, гумене метке, хеликоптере, па и метке који су ранили петоро демонстраната и усмртили седамнаестогодишњег Бранивоја Брану Милиновића. Преко стотину учесника протеста полицајци су лакше и теже повредили, ухапсили су у Београду 158  људи, међу којима и Вука Драшковића председника парламентарног Српског покрета обнове и потпредседника странке професора ФПН-а Јована Марјановића. Тог дана је полиција заузела просторије Радија Б92 и забранила емитовање програма, а слично се догодило и Независној телевизији Студио Б. Инструментализована партијска полиција је током ноћи почела да хапси функционере и активисте СПО широм Србије. У таквој ситуацији обезглављени СПО, који је три месеца раније на парламентарним изборима добио око 16 одсто гласова и 19 посланичких мандата, нажалост, није имао довољно сопствене моћи, а ни подршке других, да заврши започету борбу и промени режим који је владао више од четири деценије.

Међутим, значај Деветог марта је огроман јер је постао и до данас остао симбол борбе и грађанског отпора. Била је морална победа Вука Драшковића, СПО и грађана који нису пристајали на буду претворени у бесловесну масу. Деветог марта 1991. Давид је победио Голијата, јер је, барем на кратко, била ослобођена „ТВ-Бастиља“, због чијих лажи је протест био и сазван. Оставке су поднели министар унутрашњих послова Радмило Богдановић и петорица челних људи државне телевизије која је тада почела директно да преноси седнице скупштинских заседања, што је тековина која је опстала до данас. Милошевићев режим је пред другима у Југославији, у Европи и свету изгубио и последњи привид демократског поретка и окренуо се изазивању међунационалних тензија и оружаним конфликтима, па и конфронтацијама с целим светом, како би продужио свој опстанак на власти. Милошевићев крај почео је 9. марта и касније је било питање времена када ће се стропоштати у амбис. Политички крај му је дошао 5. октобра 2000. године, али је тај дан убио Девети март, јер лидери ДОС-а нису окренули Србију ка Западу и нису покренули суштинске политичке и економске реформе. Наставили су да владају, без Слободана Милошевића, али с његовим људима у влади, војсци, службама безбедности и медијима, користећи Милошевићеве методе. Зато су и они, попут Милошевића, нестали с политичке позорнице.

За још увек неостварене циљеве организатора Деветомартовских демонстрација који се односе на улазак Србије у Европску унију и унутрашњу европеизацију Србије, СПО се данас бори заједно са својим колиционим партнером, подржавајући у таквом опредељењу, пре свега, председника Србије.