Лицем к лицу, не види се лице, велико се види на растојању - певао је Јесењин.

Три су деценије од Деветог марта 91. Шта то тада није видела огромна већина у Србији?

Није, нажалост, видела оно на шта сам упозорио још 11. октобра 1990, на великом предизборном митингу СПО, на нишком пољу. Остане ли – рекао сам – Србија слепо и неразумно одана Слободану Милошевићу, генералској и удбашкој камарили, они ће гурнути српски народ у рат у коме ће нестати Југославије, рат ће изгубити, ужасна злодела починити, свет ће изоловати Србију, стрпати је у карантин, а на крају ће на Србију сручити и бомбе!

Деветог марта 91, на митингу демократске опозиције, који је сазвао и организовао СПО, око стотину хиљада демонстраната истичу само један захтев: ослобађање ТВ Бастиље. Оставке директора и четворице уредника ратнохушкачке фабрике мржње и тамнице истине.

Један једини захтев, али за режим најболнији. Телевизија Београд била је пропагандни Чернобил. Тровала је, свакодневно, хипнотисала и од разума раздвајала милионе људи. Да би одбранили ТВ Бастиљу, на голоруке демонстранте, на тргу код кнеза Михаила, послали су више од десет хиљада полицајаца, оклопне транспортере, водене топове, полубојне отрове, коњицу, дресиране псе, а увече и тенкове комунистичке војске. Двоје убијених, близу хиљаду повређених, на стотине ухапшених, а међу њима и ја.

Таквог дана није било у историји Београда. Драгана Милојевић – Срдић, као споменик, са уздигнута три прста, пркоси млазевима из воденог топа. Иво Ђукановић скаче на полицијски транспортер са митраљезом. Не види се на тргу ништа од облака сузавца, гушимо се, кашљемо, отров улази и у очи. Одједном, усред тог ужаса, одјекну нечији поклич: „Немате ви толико сузавца колико Србија има суза“!

У јуришу голоруких демонстраната, на који сам их позвао, Давид је оборио Голијата. Оставке су поднели сви чије су оставке тражене, а морао је да падне и министар полиције!

Још и данас се може чути и прочитати да је Деветог марта 91. у Београду могао да се догоди Букурешт. Могао је, и догодио би се, само да је већина народа у Србији, већина у војсци и полицији, била за обарање диктатора, као што је, у Румунији, била за обарање Чаушескуа. Међутим, у Србији, и међу Србима од Дрине до Алпа, као и у расејању, успаљена, обеспамећена и застрашујућа већина боготворила је Слободана Милошевића. Клицали су му: „Слобо, слободо“. Називан је националним спаситељем и новим Карађорђем.

За те милионе залуђеника, побуњеници са Трга слободе били су национални издајници, рушитељи Београда и Србије, плаћеници антисрпског Запада, хрватских усташа и шиптарских балиста. Букурешта у Београду није могло бити.

***

И у Бриселу и у Вашингтону, Девети март је обновио био наду да Југославија може бити спасена. Да се, одвезана од комунистичког наслеђа, по убрзаној процедури, придружи чланицама тадашње Европске заједнице и НАТО алијансе. Разбуктавањем рата у Хрватској и поновном управом над ТВ Бастиљом, режим у Београду је намере Запада и савезне владе Анте Марковића са лакоћом сахранио. ТВ Бастиљу преузели су неупоредиво гори уредници и новинари од оних који су је водили пре Деветог марта. Као да су их бирали Гебелс и Берија заједно.

Црква, многи академици, писци, историчари, чаробњаци и видовњаци, Удбини официри из тобожње опозиције, загрмели су да је Југославија гробница српског народа и да, те деведесет и прве, мора да се ствара Велика Србија.

Само су СПО, ГСС и војвођанске странке опозиције, непоколебљиво, жигосали сулуде ратове и злочине. Вође других странака, готово свих, које су Деветог марта 91. биле на Тргу слободе, прелазиле су Дрину, да подрже „праведну борбу браће“ и да, узгред, и опале понеку гранату на Сарајево.

***

Нема веће неистине од поклича да је воља већине увек воља Бога. Бог је био са мањином, која је бранила Исуса пред Пилатом, а не са већином, која је, између Исуса и убице Барабе, гласала за Барабу, а Христа осудила на распеће.

Дух Деветог марта је свих ратних година био глас вапијућег у пустињи, глас непрестаног противљења Злу, плаћан и људским животима.

Одмах после Дејтона, кад је рат прекинут, а већина почела да се освешћује, на тромесечним демонстрацијама одбране изборне победе, незаборавне победе коалиције “Заједно” (СПО-ДС-ГСС), дух Деветог марта изненадио је и задивио цео свет. Тим демонстрацијама, сада почивши и сјајни песник Петар Пајић посветио је и једну своју поему. Често сам је рецитовао и, не питајући аутора, мало и проширивао.

Кад је на улици академик почео да лупа у шерпу, а професор да дува у пиштаљку, кад је судија намакао канту на главу, кад су овце искићене диктаторовим сликама нагрнуле на кордоне полиције, кад су девојке пред пушкама и пендрецима заиграле стриптиз, а прасићи ишарани паролама са изливима свињске љубави према српском вођи, кад су сви зађипали на тргу, удовица и студент, пијанац и нежења, кад је распуштеница подигла транспарент да је она слободна жена, кад су студенткиње у бикинијима, по цичи зими, заиграле одбојку преко полицијских кордона, кад су сви, сви, сви изашли из кућа, а у кући остао само вођа са женом – свет се зачудио, одушевио и узвикнуо да су Срби велики народ.

А и ми смо тада помислили да смо пронашли пут и да знамо шта хоћемо и куд идемо.

***

Пут се, међутим, преокренуо у беспуће. Догодило нам се Риплијево веровали или не. Чланице победничке коалиције “Заједно”, осим СПО, бојкотовале су 97. године и парламентарне и председничке изборе. Бојкотовале су сигурну победу Коалиције на тим изборима!

Једнога дана, који мора да сване и Србији, отвориће се тајни досијеи Удбе. Сазнаће се имена налогодаваца и режисера те завере и за коју срамну награду је почињена најфаталнија издаја. Да није било бојкота тих избора, већ у јесен 97. били би потучени и СПС и ЈУЛ и СРС. Не би било ни косовског полома, ни НАТО бомби, ни губитка Косова.

Били би живи и Иван Стамболић, и Славко Ћурувија, и Веско, и Звонко, и Гага, и Вучко, и Павле Булатовић, и судија Небојша Симеуновић... сви које су, по Милошевићевом налогу, усред косовског рата и након косовског пораза, поубијали Удбини ескадрони смрти. Били би живи и сви који су изгинули у оном сулудом боју за Косово. Не би било ни 5. октобра 2000, ни Легије као ослободиоца. Био би жив и Зоран Ђинђић.

***

Куд иде Србија три деценије после Деветог марта?

Иде ка чланству у Европској унији, али је све више оних који траже заокрет ка Русији и Кини.

Данашња опозиција и не личи на ону деведесетих. Удаљена је од људи, њихових невоља и хтења, непокретна, одвећ раздробљена, без јасног програма и циља. И готово сви су против онога против чега, због државних и националних потреба, не би смели бити. Против Бриселског споразума, мини шенгена, развојног и стратешког повратка Америке у Србију. И већина је против Запада, за Русију и Кину. Као у квизу неком, доминира надметање у одбрани изгубљеног Косова и у оданости црквеним догмама из средњег века.

Глас СПО у владајућој већини често је усамљен и маргинализован. У НАТО, па у ЕУ, јер је НАТО избор пута и безбедно путовање ка ЕУ, које може и да потраје. Ово се не чује, али ће се чути.

Нико у бугарском парламенту није подржао Соломона Пасија кад је затражио да се та држава определи за чланство у НАТО савезу. Само три године касније, за предлог тог самотњака гласали су сви.

***

Христос је, на свадби, воду претворио у вино, али је одбио да, у пустињи, када га је ђаво кушао, камење претвори у хлебове. Не живи се само од хлеба, већ и од духа, рекао је.

Када је Немачка израстала и у економског и у војног џина, Томас Ман је, због владајућег нацистичког духа, застрепео од неизбежне трагедије.

Када је, седамдесетих година прошлог века, Југославија била Запад комунистичког Истока, Бранко Ћопић, у “Башти сљезове боје”, пише потресно и пророчко писмо Зију Диздаревићу, песнику убијеном у Јасеновцу 1942. Пише му да сања, да му се привиђају црни коњи и црни коњаници. Две деценије касније, дојахали су, са свих страна, убили велику државу и починили најмонструозније злочине у Европи после Другог светског рата.

Непосредно пред своју смрт, Коча Поповић је рекао: “Башибозук, багра и брабоњци хоће да обнављају Душаново царство”!

Данас, три деценије после Деветог марта и две деценије после окончања крвавих ратова, укључујући и косовски, зебња и мучнина засипају Србију са екрана телевизија са националном фреквенцијом. “Башибозук и багра” говоре да ће они ујединити “српски свет”.

Срећом, и српски и несрпски свет, у негдашњој нам заједничкој држави, вапије за друкчијим ујединитељима. Ђорђе Балашевић, којег је овдашњи мрак прогласио за издајника српства, вратио је, ево, ћирилицу и на загребачку Илицу.