На вест да је, давне 1958, добио Нобелову награду за књижевност, Борис Пастернак је послао телеграм Шведској академији: “Захвалан сам, поносан, задивљен”. Само неколико дана касније, упутио је други телеграм: “Одричем се награде”!

Стаљин је био мртав, али не и стаљинизам. Кремљ је саопштио да је ЦИА наградила Пастернака. Писац је гурнут у чељусти КГБ. Аутор “Доктора Живага” је сломљен.

Шеснаест година касније, Нобелову награду за књижевност добија Александар Солжењицин. Стаљин не само да је био мртав, него је и избачен из Лењиновог маузолеја. Солжењицин одбија претње КГБ, прихвата награду. Протеран је из совјетске Русије.

Можда ће Нобелову награду добити и Алексеј Наваљни. Не ни за књижевност, ни за физику, ни за математику, ни за хемију, ни за космичка открића, “дисциплине” за које су Руси посебно обдарени, него за нешто у чему се, од Лењина и Стаљина, они нису истицали. Добије ли Нобела, Наваљни ће га добити за храброст да покрене побуну против карцинома стаљинизма у највећој земљи света, у којој је тај чудовишни поредак поубијао више људи него солдатеска Адолфа Хитлера.

КГБ, који сада има друкчије име, отровао је, пре неколико месеци, несаломивог побуњеника. Веровали су да му нема лека, па су дозволили да полумртав, у коми, буде из Сибира немачким авионом пребачен у немачку болницу. Излечен, шокирао је своје џелате. Вратио се у Русију. Ухапшен је већ на аеродрому, убрзо и осуђен на робију. Он у Немачкој није умро због тога што у Русији није био ни отрован, тврде у Кремљу. Нервни агенс “Новичок” је “апсурдна измишљотина” западних непријатеља Русије и домаћих издајника у Русији.

Много је сличних “апсурдних измишљотина”. Александар Литвињенко умро је након што је попио чај у једном лондонском хотелу. Обдукцијом је у његовом телу пронађен полонијум. Сергеј Скрипаљ и његова кћерка преживели су “Новичок” у британској варошици Солзбери. Адвокат Сергеј Магницки умро је од премлаћивања у затвору. Борис Немцов устрељен је са четири хица испред Кремља. Борис Березовски окончао је живот у свом лондонском стану, у купатилу, са омчом око врата. Денис Вороњенков убијен је у Кијеву, усред дана. Адвокат Станислав Маркелов убијен је испред Кремља. Сергеј Јушенко, оснивач покрета “Либерална Русија”, ликвидиран је на прагу свог московског стана. Новинарка “Нове Газете” Ана Политковскаја, изрешетана је у лифту. Убијена је и новинарка Наталија Естемирова... “Имаш човека, имаш проблем, немаш човека, немаш проблем”, говорио је Стаљин.

Алексеј Наваљни узбунио је и свет и Русију. Први пут од Стаљиновог времена, стотине хиљада Руса, претежно младих, демонстрира у више од стотину градова, од Москве па до Владивостока. Траже слободу за Наваљног, за себе, за Русију. Режим узвраћа хапшењима хиљада и хиљада. Први пут, отпор репресији јачи је од страха.

Алексеј Наваљни израста у симбол нове Русије. Оне Русије коју је сањао, којој се надао и о којој је говорио Фјодор Достојевски 8. јуна 1880, поводом откривања споменика Пушкину.

“Ми ћемо, то јест, наравно не ми, већ будући Руси, схватити сви до једнога да постати прави Рус значи тежити да се у европске противуречности унесе коначни споразум.“

У истој антологијској беседи о Пушкину, Достојевски је упитао: Да ли пристати да будете архитект зграде, под условом да се убије, осрамоти, обешчасти и измучи само једно људско биће? И одговорио је да у згради, у држави, са таквим темељима никада не може бити људске среће!

Није могао ни наслутити колико ће милиона, десетина милиона људских смрти и патњи бити узиђивано у темеље бољшевичке Русије и како ће се дуго и предуго један велики народ присиљавати и дресирати да обожава своје џелате.

***

Први пут сам видео Русију у децембру далеке 1973. Тада млади новинар “Тањуга”, комуниста, одрастао у крају у коме се још верује да се, при посебној месечини, са херцеговачких планина може видети Москва, пољубио је руску земљу. И вратио се отуда очајан због свега што је тамо видео и упознао.

Одлазио сам, често, у Москву и касније. Перестројка и Горбачов, па Борис Јељцин, слобода нагло пуштена из тамнице подсећала је и на анархију. Владимир Путин је почео да заводи ред. У његов председнички кабинет унет је портрет Петра Великог, цара који је и мачем европеизовао Русију, а зауздао и ућуткао њену цркву којој је све на Западу било антируско, антиправославно и јеретичко.

Нестварном брзином, првих година Путинове власти, Москва се преображавала у Париз, у Њујорк, у Рим. На Арбату је било као на Менхетну. У хотелу “Метропол” пијаниста је певушио “Натали” Жилбера Бекоа. На улицама су се умножавали блештећи називи и рекламе на енглеском, француском, немачком. “Русија је највећа европска држава у Европи и највећа европска држава у Азији!” - писао је московски “Комерсант”.

Али, у Думи, где сам говорио о Србији и Црној Гори, о крвавим деведесетим и слому Југославије, о државном тероризму режима Слободана Милошевића, владао је мук. Погледи депутата одавали су противљење ономе што сам говорио. Томе се нимало нисам чудио.

Црни двојац антизападних зилота руске цркве и комунистичких носталгичара за совјетском империјом, већ је прозападну путиновску Москву претварао у Меку за кривце убиства Југославије, за страшне злочине, ратне и моралне поразе српског народа. У небо дижући све у Србији и Црној Гори што се кострешило на “антиправославни Запад", трасирали су, и то нису ни крили, стазу трагичног заокрета Русије. Тај заокрет фатално ће убрзати Европа и Америка режирањем драме на кијевском Мајдану, руским одговором повратком руског Крима у Русију и покретањем оружаног устанка Руса у Донбасу. Догађаји су се закотрљали злим путем...

***

Од Урала до Владивостока, лети се осам сати. На том огромном пространству сва су блага Русије: нафта, гас, дијаманти, злато, шума. И свега око 12 милиона људи. Коме је Сибир уз границу: Европи и Америци, или Кини? И ко га неконтролисано насељава и полако окупира? Европљани и Американци или Кинези? Антизападне страсти, а не памет у руској Думи, изгласале су да на једном парчету Сибира, уз језеро Бајкал, важе кинески, а не руски, закони.

Не знам да ли је у кабинету Владимира Путина и данас портрет Петра Великог.

“Русија није и неће да буде изопачени Запад”. Ова крилатица је све учесталија у Москви. И у Србији се умножава такав поклич.

Али шта је Русија, ако није, ако неће да буде Запад? Ко је Јанг Куифен? То Руси не знају. За Јелену Тројанску знају сви. Ко је Зхуге Луанг? Ни то Руси не знају. За њих су славне војсковође Александар Велики, Ханибал, Јулије Цезар, Наполеон, Суворов, Кутузов, Жуков. Руском духу припада Христос, а не Буда, Илијада и Одисеја, а не Махабхарата и Рамајана, римско право, а не таблице мандарина.

Одвајати Русију од Европе и Запада то значи одвајати Русију од Русије.

Алексеј Наваљни и његове присталице кажу: њет!

Они су безопасни, као грудвице руског снега, тврде у Кремљу. Но, та грудвица се закотрљала низ планину и постаје лавина.