Ових дана, у Србији је актуелна афера да је шеф државе, дуго и неометано, тајно прислушкиван у свом кабинету, у стану, у родитељској кући, свуда где често одлази и борави. По медијима се “истражује” ко је смео и могао да то чини. Теоријама завере замећу се трагови који упућују на познатог кривца. На остатке служби безбедности из деведесетих и њихов “генетски код”.

***

“За Вука Драшковића, који је био предмет оперативне обраде дуго година било је надлежно Треће одељење које ради екстремизам и тероризам. Затим, Седмо одељење, које се бави применом оперативне технике. Девето одељење је радило тајну пратњу. И у његову кућу и у седиште СПО уградили смо прислушне уређаје. Инсталирали смо и визуелне осматрачнице са филмским камерама бочно од улаза у седиште СПО. Одатле су прављени видео и фото записи. Једном сам, и лично, обишао ту нашу тајну осматрачницу...”

Ово, хвалисаво и надмено, изјављује Милан Радоњић, шеф државног тероризма и београдског ресора ДБ за владавине Слободана Милошевића. Изјављује то пред истражним судијом после злочина на Ибарској магистрали. И каже да је све што је ДБ радила било “заштита народа и државе”.

Епилог те “заштите народа и државе” била су четворица убијених на Ибарској магистрали.

Исти државни терористи тајно прате и прислушкују и Славка Ћурувију. Епилог: убиство. Изрешетан је на Ускрс 1999, испред свог стана, у центру Београда.

Државни терористи тајно су пратили и прислушкивали и бившег председника Србије Ивана Стамболића. Епилог: убиство. Знали су у које време одлази у Кошутњак, у шетњу, и на коју клупу седне, да се одмори и попуши цигарету кента. Пришли су му и стрпали га у бели комби Службе. У шуми, на Фрушкој Гори, чекао га је већ ископани гроб. Пуцали су му у потиљак и негдашњег шефа државе Србије, као пса, гурнули у раку, посули га и живим кречом.

И судију Небојшу Симеуновића тајно прате и прислушкују људи из Радоњићевог одреда смрти. Епилог: убиство. Везаних руку бачен је у Дунав.

Тајно је праћен и прислушкиван и премијер Србије Зоран Ђинђић. Епилог: убиство. Легијине “црвене беретке”, ескадрон државног тероризма, за стварног шефа ДБ поставиле су Милорада Брацановића, свог оперативног стратега, па су припреме Ђинђићеве ликвидације биле неометане.

***

Прислушни уређаји из моје куће и просторија СПО уклоњени су тек у мају 2004. Тадашњем шефу ДБ, која је само променила име у БИА, дојављено је да су прислушни уређаји у свим зидовима и, да би се повадили, моја кућа мора бити срушена! Између рушења куће и ризика да ме прислушкују и даље изабрао сам ово друго, у нади да ће ДБ из деведесетих бити срушена и демонтирана.

Како је та Служба срушена и демонтирана сведочи и садашње тајно прислушкивање и ухођење шефа државе. Иако крајњи циљ не мора бити као деведесетих, јер су околности ипак друкчије, намера је зла и криминална. Још утицајни ветерани Милошевићевих служби безбедности приказују и показују себе као власт и силу. Као “заштитнике народа и државе”, како је говорио Милан Радоњић. Као брану издаји Косова, издаји Републике Српске, издаји српске Црне Горе, издаји Русије. Тајно снимани разговори служе и за претње, уцењивање, уносну трговину.

Тајно прислушкивање и шпијунирање у Србији је некажњиво, чак и када је вршено ради припреме убистава. Нико од оних који су прислушкивали и пратили Ивана Стамболића, Зорана Ђинђића, Славка Ћурувију, судију Симеуновића, мене и четворицу ликвидираних на Ибарској магистрали, није ни оптужен и осуђен. Осуђени су само Радомир Марковић и неколико непосредних извршилаца ликвидација.

Милан Радоњић, командант ескадрона за тајна праћења ради убиства праћених, осуђен је тек 18 година после стрељања Славка Ћурувије, ако се то може назвати осудом или пресудом. Он, Ратко Ромић и Мирослав Курак добили су по 20 и тридесет година робије, али тако да Радоњић и Ромић казну не издржавају у затвору, него у својим кућама, док Мирослав Курак, неометано, без државне потере за њим, организује туристичке сафарије по Африци! Милорад Брацановић је медијски аналитичар. Говори и пише да је Милошевићева ДБ била часна и патриотска, а да су све злочине, који се њој приписују, организовали Американци и Енглези...

Уместо да, после 5. октобра 2000, започне битка против крвавог Милошевићевог наслеђа, нова власт кренула је у јагму за тим наслеђем. Недемонтирана мрежа ДБ разлила се по странкама победника. Претрчали су, махом, у ДСС, ДС и Г-17 плус. После коалиционог загрљаја Тадића и Дачића, враћали су се неки у СПС, да би, ускоро, кад се власт опет променила, масовно нагрнули у СНС. Увек уз власт, да би били власт, да би власт уцењивали, на своје противнике хушкали, и да би, кад процене да су се стекле околности, власт продали и рушили.

У садејству са својим иностраним инструкторима, људи тих служби окупирали су скоро сав медијски и пропагандни простор у Србији. Веома успешно, али драматично опасно, народ се хипнотише и трује такозваном “постистином”. Истином после истине, да би се убила истина о свему што се збивало деведесетих. Да би се закоровило и само памћење њихових злодела. И да би, у околностима које призивају, све поновили.

***

Сваки свој наступ у римском Сенату Марко Порције Катон завршавао је истом реченицом: Ceterum censeo Carthaginam delendam esse (Уосталом, сматрам да Картагина мора бити разорена)!

Већ две деценије, упорно и само на своју штету, понављам: Неразвлашћена и свуда утицајна мрежа служби безбедности из деведесетих “Картагина” је која дави Србију и она мора бити разорена! Лустрирана, и правно и политички и морално жигосана.