У тексту „Деценија крађа и безнађа“, објављеном у прошлом броју НИН-а, неколико је запањујућих неистина о мени.

Објављено је да је на парламентарним и председничким изборима 1997. коалиција Заједно (СПО, ДС, ДСС, ГСС) пропустила прилику да, „на крилима победе на локалним изборима озбиљно заљуља темеље режима“, али да је СПО „ускраћивањем подршке тек устоличеном градоначелнику Зорану Ђинђићу, фактички ставио тачку на коалицију Заједно“, због чега су ДС, ДСС и ГСС бојкотовали предстојеће изборе, што је шокантна неистина.

Само површним увидом у датуме ондашњих догађаја, брзо и лако се може сазнати да је Ђинђић за градоначелника Београда изабран 21. фебруара 1997, да су парламентарни и председнички избори у Србији одржани 21. септембра 1997, а да је СПО ускратио подршку Ђинђићу после одржаних избора, 30. септембра, и то због тога што је он срушио коалицију Заједно и, бојкотом избора, спречио више него извесну победу те коалиције. Све је, дакле, обрнуто од оног што је НИН објавио.

Тешко је поверовати да је по среди случајна омашка. Да су „истраживачи“ завирили и у ондашње писање самог НИН-а, срели би се са многим кључним чињеницама које су прећутали. Срели би се и са летком ДС, чији је наслов био „Стоп Вуковој тиранији“, који је растуран по Србији одмах по окончању тромесечних демонстрација коалиције Заједно и Ђинђићевом избору за градоначелника. У том летку је писало да су протести родили једну нову Србију и модерне лидере, али да та нова, ђинђићевска, Србија још не може да победи, па предстојеће изборе мора бојкотовати. У нади да ћемо, ипак, испоштовати потписани споразум о заједничком  наступу коалиције Заједно на изборима, некако сам умолио Ђинђића да, у општини Стари град, пред новинарима, потпишемо Споразум о заштити споразума, а двадесетак дана касније и Споразум о заштити споразума о заштити споразума! Јесте за Риплија, али овако је било и све је то објављено.

Објављивано је, тада, и да се Зоран Ђинђић, за трајања тромесечних протеста, тајно састајао са Слободаном Милошевићем. Данас, у времену такозване постистине, можда ће „истраживачи“ обзнанити да сам то био ја!

Све се може кад удаљене истине почне да прекрива време заборава, а савремени истраживачи и аналитичари згазе чињенице и прошлост прекрајају према својим убеђењима. НИН-ов тим „стручњака“ за времеплов тако је пресудио и да је богојављенске ноћи у јануару 1999, када сам прихватио функцију потпредседника Савезне владе задуженог за спољне послове, и симболички и фактички, означио крај „опозиционог стажа читаву деценију најпопуларнијег опозиционара“.

Прихватио сам ту функцију због наде да у контактима са моћним силама Запада зауставим најављено бомбардовање Србије и помогнем да се дијалогом дође до компромисног и мирног решења за драму Косова. Милошевићев режим је, нажалост, имао другачије намере. Да НАТО бомбе искористи за убиства Албанаца и њихов прогон са Косова, за формирање преких војних судова противницима режима, за окупацију Црне Горе. Свему томе сам се жестоко и јавно успротивио, многе фаталне одлуке и спречио, а већ у априлу, само после три месеца, избачен сам из владе. Тада је одлучено да будем убијен. Убрзо, на Ибарској магистрали, у покушају моје ликвидације, убијена су четворица челника СПО. О томе у овом „истраживачком“ тексту НИН-а нема ни речи. Чудно и сумњиво.

„Драшковић ће касније из неких својих разлога – многи ће сведочити и због повређеног ега – напустити и победничку коалицију ДОС“ – пишу „истраживачи“ НИН-а. Из ових редова не цури само неистина, него и зла намера. Па, ту победничку коалицију ДОС ја сам основао 10. јануара 2000, и никада је нисам напустио, него смо и СПО и ја избачени из ДОС-а после другог покушаја мог убиства, у Будви, 15. јуна те године. Зашто? Просто због тога што ни СПО ни ја не бисмо, ради рушења Слободана Милошевића, дозволили да ДОС склопи припремљени савез са Легијом, Црвеним береткама, Земунцима, са убицама са Ибарске магистрале, убицама Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, судије Симеуновића, српских младића у кафићу „Панда“ у Пећи, са Милошевићевим ескадроном смрти по Србији и изван Србије.

Драго ми је да Европска унија финансијски помаже истраживачко новинарство у Србији. Ти истраживачи би, међутим, морали да поштују и начела слободне штампе у Европској унији: чињенице су свете, а коментари чињеница су слободни.

Ниједан истраживач, аналитичар или хроничар деведесетих не може, не сме заобићи чињенице да је режим Слободана Милошевића, од свих лидера опозиције, покушавао да убије само мене, да су сви убијени опозиционари били чланови СПО и да је СПО стварао све савезе опозиције против диктатора, сваки створио и ниједан срушио.