* Како данас, са ове временске дистанце, гледате на оснивање ДОС-а у просторијама СПО-а? Да ли се кајете што сте учествовали у стварању те коалиције и дали јој, како сте рекли, и име?

- Данас мислим да је то моја највећа политичка грешка и кајем се због тога. Формирао сам коалицију ДОС која је касније убила СПО. То се десило 10. јануара 2000, непосредно након масакра на Ибарској магистрали, јер сам желео да окупим све снаге за рушење Слободана Милошевића и његовог терористичког поретка. Са тешком муком прешао сам преко чињенице да ниједан лидер опозиције, које сам окупио тог 10. јануара, после четвороструког убиства мени најближих на Ибарској магистрали, није дошао на сахрану, није изјавио саучешће, није ме назвао ни телефоном. Чини ми се да су се радовали мојој и несрећи СПО.

Преживљено искуство ми казује да сам грешио и кад сам формирао и све друге коалиције опозиције: Депос 1, Депос 2, Заједно. Оснаживао сам слабе, а слабио СПО, поклањао мандате, мирио их, вукао за собом у борбу. Заузврат, водили су непрекидну хајку на СПО, шуровали са Удбом, одлазили на ратне Пале као на ходочашће и оптуживали ме за националну издају. Свима њима чинио сам само добро, али нисам водио рачуна о последицама.

* Напустили сте ДОС након покушаја атентата на вас у Будви?

- СПО није напустио ДОС, већ смо буквално отерани из коалиције коју смо основали. Измислили су спор око поделе посланичких мандата, којег није ни било. Спорили смо се једино око председничког кандидата, а то нисам био ја. Отишао сам у Будву, да пишем текст о циљевима и стратегији ДОС-а за предстојеће савезне парламентарне и председничке изборе. Милошевићеви атентатори прекинули су ме у писању. Ни после тог покушаја мог убиства, као ни после Ибарске магистрале, нису ми ни телефонирали ни Ђинђић, ни Коштуница, нико од главних вођа коалиције. Уместо да се јаве и питају како сам, пустили су причу да атентата није ни било, него сам ја пуцао у себе, да бих подигао рејтинг у коалицији. Прешао сам и преко те морбидности, пристао да наставимо заједно, али Зоран Ђинђић није хтео ни мене ни СПО у ДОС-у, о чему сведочи и бивши амерички амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери у својој књизи „Кад утихну овације“.

* Изјавили сте једном приликом да до 5. октобра не би дошло да претходно није пао СПО. Како данас гледате на 5. октобар?

- Наравно да не би дошло до онаквог 5. октобра да није пао СПО, јер су пети октобар одлучујуће извеле Милошевићеве службе безбедности, ЈСО Милорада Улемека Легије и Земунски клан мафијаша и убица. Тако нешто било је немогуће да је СПО остао у ДОС-у. Било би немогуће да СПО прихвати савез са убицама са Ибарске магистрале, убицама Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, судије Небојше Симеуновића, са разбојницима са ратишта у Хрватској, у БиХ, на Косову. Због тога су Удба и челници ДОС-а уклонили СПО из коалиције. Ово потврђује И изјава Зорана Ђинђића дата после петог октобра: “Не знам да ли је већи историјски успех ДОС-а пад Слободана Милошевића или слом СПО”.

* Да ли је у том периоду уопште било могуће срушити Милошевића без подршке врха државне безбедности? И на који начин?

 - И Милошевић и цела пирамида државног тероризма већ су били пред самоурушавањем. САД, ЕУ, огромна већина грађана Србије, већина часних људи у државном апарату, у војсци и полицији, радили су на тоталном слому диктатора и злочиначког режима. Уплашени од казни које их чекају, темељи државног терора – ДБ, ЈСО, Легија, Земунци, у злодела умешани генерали војске и полиције – нуде савез ДОС-у у обарању свог падајућег врховног команданта. И ДОС прихвата загрљај са њима. И не само то. Све њих, после Милошевићеве оставке, ДОС проглашава за ослободиоце и хероје петог октобра. И препушта им власт над Србијом. Свакодневно су убијали кога су хтели, у Београду и целој Србији, пљачкали, рекетирали, киднаповали богатије људе и њихову децу... Приче да Милошевић није могао бити оборен без помоћи Легије и Земунаца срамота су за све лидере ДОС-а, а пре свега за Зорана Ђинђића и Војислава Коштуницу.

* Како гледате на улогу Војислава Коштунице у паду Слободана Милошевића, а након тога и на власти?

- Самим тим што је пристао на коалицију са Легијом и Земунским кланом, Коштуница се легитимисао и ту није потребан никакакв коментар. Додатно се легитимисао после петог октобра. Био је заштитник Црвених беретки, Легије, није допуштао смену Радомира Марковића, шефа Милошевићеве ДБ. Жестоко се противио и изручењу Милошевића трибуналу у Хагу.

* Изјавили сте да је слобода стечена 5. октобра личила на Легију, земунски клан и врхове ДБ-а... Да ли би историја Србије била другачија да је Зоран Ђинђић био бржи од својих убица и сместио их у затвор?

- Била би друкчија, да је он био бржи од својих убица, али то је било немогуће. Они су њега довели на власт, а он је њима, као награду, предао Србију. До 5. октобра, Легија и Земунци су налоге за убиства добијали од Слободана Милошевића. После 5. октобра, пуне две и по године, Легија и Земунци налоге смрти и пљачке издају себи самима, а и премијер и министар одлазе им на ноге, да приме наредбе шта морају да ураде. На захтеве СПО да се развласте државни терористи и приведу правди, Ђинђић је рекао: “Легија је херој 5. октобра и неће одговарати”. Све је то заборављено. Прекасно је Зоран Ђинђић увидео трагичну цену пакта који је склопио са ђаволом. И прекасно је одлучио да буде бржи од разбојника. Чим је то покушао, они су га убили.

* Ко је крив за изневерена очекивања? И СПО је учествовао у прелазној влади након 5. октобра, са коминистрима на значајним функцијама, попут МУП-а. Да ли је у том периоду пропуштена шанса за обрачун са службама Милошевићевог режима?

- Петооктобарска очекивања изневерили су они који су склопили савез са темељима Милошевићевог терористичког режима. Који су поверовали да демократски преображај Србије могу донети Црвене беретке и Земунски клан. Маргинализовани СПО је у прелазној техничкој влади Србије покушавао да се змији смрска глава. На наш захтев формирана је полицијска јединица „Поскок“, на челу са Љубом Милановићем, са циљем откривања налогодаваца и извршилаца масакра на Ибарској магистрали, убиства Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, судије Симеуновића и укупног државног терора. Чим је истрага дошла до Легије, „Поскок“ је расформиран, а СПО је на републичким изборима сурово кажњен: остали смо испод цензуса. Ослабљени и усамљени нисмо могли добити битку са нетакнутим Милошевићевим службама безбедности, којима је, од деведесете, СПО био једини противник и једина мета. Од свих лидера опозиције, покушавали су да убију само мене. И сви убијени опозиционари, десетине њих, били су чланови СПО, ниједан из ДС, ДСС или ма које друге странке опозиције. И данас је СПО на нишану те стоглаве аждаје. Страх их је само од нас, јер знају да ништа не заборављамо, ништа им не опраштамо, нити одустајемо од циља да се Србија ослободи од њих.

* Пре четири године изјавили сте да је ДБ владао и убијао, а да влада и суди и данас...

- Наравно да ДБ влада и суди и данас. Осим Радомира Марковића, није осуђен ниједан челник ДБ који је учествовао у припреми и организовању политичких убистава и државног терора. Срамно је да су челни удбаши – Милан Радоњић, Ратко Ромић и Стеван Баста – ослобођени кривице за организовање будванског атентата на мене, упркос свим доказима и признању једног од атентатора. Они ће, убеђен сам, бити ослобођени и за убиство Славка Ћурувије. Првостепено, после 18 година, за тај злочин су осуђени на по двадесет и на по тридесет година, али тако да казну издржавају не у затвору, него у својим кућама! Такво ругање правди незабележено је у цивилизованом свету.

Да Милошевићеве службе нису развлашћене сведочи и политичко убиство Оливера Ивановића. Истрага о убиству има рукопис тих служби: затајиле камере, била магла, ко је имао мотив за злочин, сведоци оболевају од амнезије... Тако то они раде. Да владају и данас сведочи и небрига власти о породицама жртава државног терора, као и медијска промоција убица у националне хероје.

СПО, и једино СПО, упорно, већ две деценије, тражи да се отворе тајни досијеи о злочинима служби и да се те службе расформирају, као у Чешкој, Пољској, Мађарској, Румунији, Бугарској. Несхватљиво је да ниједна влада, од пада Милошевића до данас, неће да то уради. Као да су сви таоци служби безбедности.