„Ми само утичемо на људске мозгове“, изјавио је високорангирани московски пропагандиста, коментаришући масовне оптужбе широм света о „малигном утицају Русије“ на збивања у многим државама.

По том обрасцу, током минуле две деценије, непоражена и неразвлашћена ратна и пропагандна машинерија Милошевићеве Србије извршила је лоботомију над стотинама хиљада људи, а најбруталније и најмасовније над омладином која и не памти ратове и почињене злочине у бившој Југославији.

Младићи, жртве те лоботомије, овога 11. јула, кад је читав демократски и разуман свет одавао пошту хиљадама побијених Бошњака у Сребреници, у Београду су, испред споменика кнезу Михаилу, клицали српском генералу кога је, „због почињеног геноцида“, међународни суд у Хагу осудио на доживотну робију.

Оно што се није десило ни Немцима ни Јапанцима после свршетка рата, да као националне хероје уздижу и славе своје виновнике злодела, дешава се Србима. Дешава се ментални суноврат у страшне деведесете. Антизападне, а пре свега антиамеричке и антинатовске страсти, потапају Србију, а сада и Црну Гору. Умножавају се фанатични поклици: Не на Запад, него на Исток, не у ЕУ и НАТО, него у савез са братском Русијом.

Али, Србија је у „непријатељском“ НАТО обручу. Где и како га раскинути? Пре четири године, официри тајних служби из Москве, заједно са својим најамницима из Србије и Црне Горе, покушали су државни удар у Подгорици, да спрече чланство те земље у НАТО алијанси, утврде руску војну базу у Боки и осигурају продор у срце Балкана. Умало нису у томе и успели.

Нису успели, али нису ни одустали. За пучисте су овога пута одабрали архијереје и свештенство Српске православне цркве, који су позвали православни народ у Црној Гори да брани „српске светиње“. Мрак средњег века преко ноћи је притиснуо Црну Гору, унео свађе, раздоре и омразе готово у сваку кућу и породицу.

На чело црквених литија изведена су деца, у руке им гурнуте иконе, кандила и крсташи барјаци са којима су Црногорци вазда кретали у бој. Владике, свештеници и мобилисани народ као да су преузели улогу недавног и по злу упамћеног Милошевићевог Седмог војног батаљона!

Дискретно, из позадине, поповским устанком диригује се из Москве, а бучно и готово ратнички одбрану „светиња“ подржава комплетно, оснажено и подмлађено, наслеђе Милошевићеве Србије. Три деценије после гранатирања Триглава, кренули су у гранатирање Ловћена. Све су разбили, од Србије сваког одбили, свуда је поразили и осрамотили. Изгубили су и Косово, протерани су и са Косова, па гутају обману да је Косово сада у једној згради у Њујорку, где га чува и брани Русија. Све су ослободили, још само да од Црногораца ослободе и Црну Гору. Да одбране православне цркве у Црној Гори, које нико не напада и не угрожава. Да одбране право Црногорцима да буду Срби, које им нико не оспорава.

Бране „вјеру прађедовску“, уз проповеди да је данас теже Србима у Црној Гори него што им је било у геноцидној Хрватској Анте Павелића. И уз проповеди да је Црна Гора лажа од државе и да буде проклет три пута и триста пута свако онај ко није за Русију!

Нису, очигледно, „светиње“ које се „бране“ ни цркве ни манастири, него Отрантска врата и Бококоторски залив, стратешка тежња Русије. Оборити НАТО режим у Подгорици и Црну Гору, а за њом и Србију, прикључити руском војном савезу. То је врховни циљ завере.

Пред завереницима су најмање две несавладиве бране. Против њих је већина народа у Црној Гори. И НАТО алијанса, такође, којој нико и никада није преотео ниједну њену чланицу.

Црна Гора ће се одбранити, али задуго ће бити осенчена њена историјска осећања и према Русији и према Србији. Братске ране боле највише и најтеже зацељују.

У насртају на државу под Ловћеном, њеном народу се поништава и његова историјска крштеница. Неразумници се надмећу у одама Српској Спарти, а проглашавају за изроде и усташе све „Спартанце“ који кажу да су Црногорци. Нема и не може бити већег безумља. Ни опаснијих хитаца и у Црну Гору и у Србију, и у Србе и у Црногорце.

Црна Гора је била Црна Гора и кад смо, загледани у њене кршеве слободе, видели Српску Спарту. И кад су скоро сви Црногорци говорили да су Срби, били су Црногорци, и пре свега, изнад свега, Црногорци. Држава им се увек звала Црна Гора, никада Србија. Пре стварања Југославије, у Краљевини Црној Гори, њена Црква била је Црногорска, а не Српска. И она војска, која је на Брегалници и Мојковцу изгинула за Србију, била је – Црногорска војска.

Као да и Србија и Русија имају трагични таленат за рањавање себи најближих. То рањавање, међутим, увек узрокује и тешко саморањавање.