Драги наш Пајо,

На вест да си се преселио тамо где је одређено свим људима још у тренутку рођења, сетио сам се једног стиха Сергеја Јесењина:

У олуји, бури, крај недаћа свих,
Уз тешке губитке и уз тугу клету,
Остати ведар, насмејан и тих,
Највећа је уметност на свету!

То си ти, Пајо. То си ти, Професоре, Добричино и Људино, како су те звали сви у Српском покрету обнове, Странци којој си једино припадао у свом животу, наградио је собом и немерљиво задужио.

Из родног Никшића у Београд, из Београда, са својим пројектима, широм Србије, па у свет. Био си најстрожији и најомиљенији професор, који је студентима предавао да и архитектура мора бити морална.

Наградама и почастима никада се ниси разметао, пре би се могло рећи да си их крио.

Ведар, насмејан и тих био си и кад си пробадан нечасним идеолошким копљима интелектуалне и моралне плеве, због тога што си 1997. изабран за првог послератног некомунистичког председника владе Београда. Због тога што је Крунић, заиста, крунисао Београд и знањем, и пожртвовањем и поштењем. За поредак духовних пигмеја и партократа то је било светогрђе.

Не говори криво, не ради криво, никад не огријеши своју душу! Непоколебљиво си био одан овом завету Мајке Јевросиме. До задњег сата свог живота, веровао си у Србију коју си желео и за њу се борио упорношћу и жаром првих хришћана. Био си узор свима у Српском покрету обнове, и таквог ћемо те памтити и волети.

Нема никог у Србији коме си нешто дужан. Теби смо дужни сви.

Хвала ти на свему, драги наш Пајо. Професоре, Добричино, Људино!