Према мишљењу многих историчара, пре сто пет година почињен је први геноцид у двадесетом веку.

Кампања систематског уништења јерменског становништва на тлу Османског царства током Првог светског рата почела је 24. априла 1915. године када су власти у Цариграду ухапсиле неколико хиљада јерменских интелектуалаца, свештеника и угледних јавних делатника.

У серији злочина од 1915. до 1923. године око два милиона Јермена депортовано је из својих домова, од којих су око милион и по невиних мушкараца, жена и деце убијени. Јермени су тада прогнани са територија на којима су живели дуже од три хиљаде година. Реч „геноцид“ скована је 1943. године, јер је њен творац Рафаел Лемкин желео да опише размере масакра над Јерменима.

Власти Отоманског царства, које је у Великом рату било на страни Централних сила, вршиле су појединачна и масовна убиства Јермена, ликвидирале су људе свих узраста у затворима и логорима, примењивале су зверску тортуру, безобзирно су у крајње нехуманим условима депортовале становништво, а турски војници су масовно силовали јерменске жене.

Забележени су случајеви, а то документују и фотографије, да су жене после силовања убијане и голе разапињане на крстове. Десетине хиљада деце су на силу одузета од родитеља, а сирочад су превођена у ислам.

Осим директних убистава, покољ је спровођен „маршевима смрти“ кроз сиријску пустињу, током којих су многи људи умирали од жеђи, глади и исцрпљености. Извршен је и погром над имовином, материјалним добрима и културном баштином јерменског народа, јер је уништено 66 градова, 25 хиљада насеља, 2.350 хришћанских цркава и 1.500 школа.

О овим злочинима због систематског скривања чињеница није се довољно знало у деценијама које су следиле. Одсуство недвосмислене и правовремене осуде масакра над Јерменима увелико је допринело пропусту да се спрече будући злочини против човечности као што су Холокауст, геноцид над српским народом у НДХ и други геноциди.

То је послужило Адолфу Хитлеру да после покоља које су нацисти починили над Пољацима и Јеврејима 1939. године изјави: „Ко се још сећа злочина над Јерменима?“

О овом крвопролићу и даље се не говори и не зна много ни у Србији, иако су Срби и Јермени народи који су имали сличну историјску судбину и повезани су вером, културом, традицијом и страдалништвом, а Србија је пре једног века прихватила многе прогнане Јермене.

Парламенти више од тридесет држава званично су признали геноцид над јерменским народом. Европски парламент је 15. априла 2015. усвојио Декларацију којом је и Турска позвана да призна геноцид над Јерменима.

У овом документу се истиче да је „процес уједињења Европе израз воље да се спречи понављање ратова и злочина против човечности на тлу Европе и да је стога значајно чување успомене на прошлост, јер не може бити помирења без истине и сећања“. Већина релевантних међународних организација признаје масакр над Јерменима за геноцид, међу којима и Уједињене нације, Савет Европе и Светски савет цркава.

Исти став је пре пет година заузео и папа Фрања у име Ватикана.

И ми у Србији имамо пуно саосећање за страдање јерменског народа и његове бројне жртве, јер је српски народ био жртва геноцида почињеног од усташког режима у Другом светском рату на територији НДХ. Више од милион Срба убијено је у логорима и на подручју на којем је била успостављена усташка власт.

Српски народ је био изложен масовним убиствима, затварањима, одузимању имовине и депортацијама и током Првог светског рата, јер је од аустро-угарских власти убијено и умрло од заразних болести више од милион и две стотине хиљада Срба.

Парламенти многих држава и утицајне међународне организације позивају Турску да прихвати овај део своје прошлости, отвори историјске архиве, призна почињени геноцид над Јерменима и тиме отвори пут за истинско помирење између турског и јерменског народа.

Сматрам да је, упркос трагичној прошлости, време да Јерменија и Турска отпочну нормализацију дипломатских односа, отварање границе и утирање пута за економску интеграцију. Користећи примере успешне сарадње и помирења међу европским народима, Јерменија и Турска требало би да, без предуслова, ратификују и примењују споразуме о свестраној сарадњи, чиме ће допринети и стабилности тог дела света.

 

Аутор је председник Посланичке групе пријатељства са Јерменијом у Скупштини Србије