О незаборавним данима и месецима коалиције Заједно, који се више никада неће поновити и који, пре нас, нису били виђени нигде у свету, Петар Пајић ће написати антологијску песму. Рецитовао сам је на промоцији, а у каснијим читањима је, не питајући аутора, и проширивао својим сећањима на карневале када је Србија тражила себе.

Кренули смо да демонстрирамо у времену кад смо, као народ, висили на светском стубу стида, на који нас је био обесио наш Франкенштајн. Али, али...

Кад је на улици академик почео да лупа у шерпу, а професор да дува у пиштаљку, кад је судија ставио канту на главу, кад су мерино овце искићене Милошевићевим сликама нагрнуле на кордоне полиције, а српски студенти преко кордона заиграли одбојку, кад су српски доктори почели да прегледају срца и плућа аутомобила, кад су девојке пред пушкама и пендрецима заиграле стриптиз, а прасићи понели пароле са изливима свињске љубави према српском вођи, кад су сви затрубили, залупали и зазвонили – силни Запад се тргнуо и узвикнуо да су Срби озбиљан народ!

Кад су сви зађипали на тргу, удовица и студент, баба и нежења, пијанац и дама, кад је распуштеница подигла транспарент да је она слободна жена, кад је самац видео шансу, кад су сви почели да скачу и подврискују, кад су одлучили да шетају и целу ноћ, да не иду кућама и да станују на улици – тада смо, тек тада смо, и себи и свету изгледали као нормални.

А када су удариле кише, суснежица и снег, а ми почели да се смрзавамо, па се договорили да из ината киснемо и да се из ината посмрзавамо – тада смо чули похвале да смо паметан народ.

Кад су сви изашли на улицу, бебе из обданишта, а унутра само остала министарка за бригу о породици, кад су на улицу нагрнули и ђаци из школа и студенти са факултета, а унутра само остао министар просвете, кад су и радници изашли на улицу, а унутра остао само министар привреде, кад су и болесници и лекари напустили болнице, а унутра остао само министар здравља, кад су сви, сви, сви, изашли из кућа, а у кући остао само вођа са женом, кад су сви кренули да иду, иду, иду, и да се врте у круг – тада је, тек тада је изгледало да смо пронашли пут и да знамо шта хоћемо и куда ћемо!