Ако се човек, породица, нација или држава загледају у амбис, онда се и амбис загледа у њих и вуче их ка себи. Шта ће бити са Косовом? Шта ће бити са Косовом?

Ово постаје питање свих питања, а не шта ће бити, и шта већ, због опчињености Косовом, бива са Србијом.

Сваке године, десетине хиљада житеља наше државе, углавном младих и образованих, исељавају се у земље ЕУ, у САД, Аустралију, Канаду. Беч је данас један од највећих српских градова.

Ускоро ће петина становника Новог Зеланда бити Срби. У потрази за послом и спокојним животом, народ нам одлази на Запад, а у Србији се, геометријском прогресијом, умножавају странке, организације, удружења, медији, свакојаки национални проповедници, који државу вуку на Исток, ка Русији и Кини. Због тога што Русија и Кина бране „наше свето Косово“. Због тога што су нам на Косову и срце, и душа, и памћење, и што је Србија без Косова труп без главе, како проповеда Српска црква!

У Београду се прослављају победе у „косовској бици“ коју водимо, кад Суринам, Гвинеја Бисао или Лесото повуку признања Косова за суверену државу. Шта Србија добија овим „победама“? Шта би Србија добила када би се десило и немогуће, да свих стотину и нешто држава на свету повуку своја признања Косова?

И даље би била на снази Резолуција 1244 СБ УН од 10. јуна 1999, којом је, после Милошевићеве безусловне капитулације у рату против НАТО алијансе, држава Србија протерана са Косова. Протерана је у тренутку када је Косово, формално, било покрајина Србије, када Косово за независну државу није признавао нико у свету и када није постојала ни одлука Међународног суда правде да независност Косова није противна ни Повељи УН, ни Резолуцији 1244 СБ УН, ни међународном праву.

Русија је гласала за Резолуцију 1244 и одиграла је важну улогу у њеном састављању. Ни Кина није била против. Накнадно, а нарочито сада, обе те сталне чланице СБ УН, које имају право вета на сваку одлуку, „бране“ суверенитет Србије над Косовом, којег нема, и у чијем су укидању, најактивније, учествовале!

Маглом, пуноћом празнине, обмањују неуке и лаковерне у Србији, и придобијају фанатичну подршку свих, који су, пре две деценије, били ударни ратни и пропагандни ешалони Слободана Милошевића. Сви они аболирају се од кривице за губитак Косова и промовишу у патриоте и победнике. Осокољени, они предводе све данашње офанзиве против Запада и траже заокрет државне стратегије ка Истоку.

У медијима тог повампиреног српског Коминформа може се, све чешће, чути и прочитати, да је Запад у агонији, а НАТО пред распадом, и да ће се НАТО повући кад Срби крену у ослобађање Косова! Застрашују те сулуде фантазије, јер није мало оних који прижељкују и призивају нови рат са Западом и Албанцима. Што је најтрагичније, тај рат може и да се догоди! Исход рата био би фаталан.

Овога пута, не бисмо изгубили само Косово, него и читаву нашу државу. Србија би постала балканска Сирија, а после војног слома одбачена од демократског света и претворена у балканску Венецуелу!

По доста чему, ово време подсећа на јесен 1990, када сам, на митингу СПО, на нишком пољу, упозорио какву нам несрећу спремају антиевропски и антизападни апостоли, па сам проглашен за лудака и лажног пророка.

Прихватимо и признајмо истину да је Косово, као државна територија Србије, изгубљено 1999. године, у бесмисленом и трагичном рату против НАТО алијансе, и да је кривац за тај историјски пораз режим Слободана Милошевића.

Од територије Косова, већински настањене Албанцима, много су скупљи Срби на Косову, цркве, манастири, њихови поседи, наша духовна баштина. То, што је најскупље, није изгубљено и може бити сачувано и максимално заштићено. Може, али само уз подршку САД и ЕУ, а не у рату или распиривању мржње према њима, и у договору и подизању мостова пријатељства са Албанцима, убедљиво најбројнијим народом на Косову.

Такозвани замрзнути косовски конфликт и чекање дана када ће Русија и Кина поразити Запад, понор је у који се гура Србија.

У стратешкој сарадњи са САД и ЕУ, оствариве су и корекције садашњих граница између Србије и Косова, споразуми о извесним побољшањима Ахтисаријевог плана, који су Албанци прихватили, договори о заједничким компанијама Србије и Косова, о уклањању граничних прелаза, о још много чему.

Од оснивања СПО, програмски циљ нам је био Србија у НАТО алијанси и ЕУ. Србија на Западу и Европа у Србији. Нисмо данас велика странка, као што смо били, али циљ је велики и непромењен. Као и наша вера у остварење тог циља. А вера је тврда борба за оно што се жели.

Подржавајући опредељење СНС за чланство Србије у ЕУ, ми верујемо да су европске и евроатлантске интеграције нераздвојне и да је, најбржи и најсигурнији, пут до Брисела онај који води преко Вашингтона.

Нисмо против најбољих односа Србије са Истоком. На Исток преко Запада. На Запад преко Истока. То је странпутица.

 

(излагање на Главном одбору Српског покрета обнове, 06. октобра у Новом саду)