Јасно је где је Косово данас, али није јасно где је Србија. Скоро већ две деценије, Србија нема државну сувереност над Косовом, а Међународни суд правде пресудио је да независност Косова није противна ни Резолуцији 1244 Савета безбедности, ни Повељи УН, ни међународном праву. Србија то не признаје.

Угашени суверенитет над својом донедавном покрајином, пресељен је у преамбулу Устава, у државне, законске, црквене и страначке проповеди да је Косово, и даље, територија Србије, чије границе нису код Подујева, него на Проклетијама. Независност Косова подржава већина чланица УН. Многе земље су, међутим, на страни папирнатог суверенитета и територијалне целовитости Србије, а Русија и Кина, сталне чланице Савета безбедности УН, спречавају чланство Косова у кровној организацији света.

За Кину је Косово као Тајван, острво одметнуто од њеног суверенитета. А Русији шта је Косово? Ако је декларативна сувереност Србије над Косовом изнад стварне косовске суверености, онда би и вербални суверенитет Украјине над Кримом морао бити изнад стварног суверенитета Русије. А није тако. У Москви добро знају да свака сувереност извире из стварности и да ће и Европа, и САД, па и сама Украјина, морати да прихвате покоравање декларативног суверенитета стварној суверености Русије над Кримом.

Пре две деценије, при крају косовског рата режима Слободана Милошевића са НАТО алијансом, Русији је припала важна улога у кројењу Резолуције 1244 Савета безбедности УН о протеривању Милошевићеве Србије са Косова. Резолуција је усвојена по Седмом поглављу Повеље УН, по коме је допуштено и покретање међународне силе против режима који угрожавају регионални или светски мир! Тако је Резолуцијом 1244, накнадно, легализовано и НАТО бомбардовање Србије.

Сада, кад се указала нада да ће косовски чвор несреће бити распетљан договором Срба и Албанаца, Србије и Косова, из Кремља поручују да је Резолуцијом 1244 Србија одбранила и задржала Косово! Није то омашка или незнање, већ намера обмањивања и ослепљивања народа у Србији, распиривања антизападних страсти и превентивно блокирање евроатлантских интеграција наше државе. Додатно је болно што се таквим порукама аболира режим Слободана Милошевића, који је спалио и у поразе преокренуо два победничка балканска и Велики рат Краљевине Србије, који је одлучујуће допринео разбијању и убиству државе од Солуна до Алпа, створене пре сто година, који нас је свуда само срамотио и који је, после свих губитака и ужаса, изгубио и Косово!

Савети из Пекинга су типично кинески. Не уклањати и не лечити косовску рану, него чекати, као што они чекају да им тајвански Кинези предају власт над острвом. Фатаморгана. На Косову је свега око пет одсто Срба, и сваким даном их је мање. Срби су, јужно од Ибра, раштркана острвца у албанском мору. Албанци се своје суверености неће одрећи. Србија се на Косово може вратити само силом, једино ратом и победом у рату који не би био вођен само против косовских Албанаца, него (према Резолуцији 1244) и против КФОРа, односно НАТО алијансе.

Свака од земаља које признају декларативну сувереност Србије над Косовом има неке своје разлоге, циљеве и користи. А шта добија Србија? Охрабрење да истраје у одбрани своје болне, прескупе и по њу опасне илузије. Та стаза води само у продубљивање сукоба са Албанцима, чије највеће жртве могу бити преостали Срби и духовна баштина српског народа на Косову. Србија се таквом стратегијом коцка и са својом европском будућношћу.

Давно је то било кад сам, као студент, слушао предавања академика Радомира Лукића, нашег највећег правног ауторитета светског угледа, о томе шта је државни суверенитет и шта државни суверенитет није нити може бити.

"Сувереност је стварност, а не сановник. Сувереност је врховни појам државе и права. Она извире из стварности, а не из снова, из позивања на историјско, религијско или ма које друго право, или из неприхватања стварности у којој суверенитет врши неко други. Сувереност не може постојати правно, а не постојати у стварности, у вршењу власти. Сувереност је као хлеб, а сањана сувереност је цртеж хлеба. Ако ранији носилац суверености не може да врати своју власт, признају се чињенице. Папирната, декларативна сувереност мора се покорити фактичкој суверености..."

У данашњој Србији, ови ставови професора Лукића звуче јеретички. Да је жив и да их понови, многи би га оптужили за издају Косова.