Четврт је века од 9. марта 1991. године. Огромна већина младих људи у данашњој Србији били су тада деца или нису били ни рођени, па не знају значај тога дана.

Српски покрет обнове организовао је и предводио велике демонстрације у Београду, захтевајући ослобађање ратнохушкачке телевизије Србије. Хтели смо да спречимо рат у тадашњој Југославији и да путоказе у будућност усмеримо ка Европи и Западу. Режим Слободана Милошевића напао нас је са хиљадама полицајаца, борним колима, коњицом, бомбама сузавца, воденим топовима, ватреним оружјем. Двоје убијених, стотине повређених и рањених. На демонстранте су упућени и тенкови војске.

Убрзо после 9. марта, гурнути смо у страшни братоубилачки рат и разбијање државе. Целу једну деценију, проевропска Србија борила се против поретка смрти, терора, злочина и међународне изолације Србије. Девети март постао је застава отпора.

Данас, петнаест година после пада тога режима и четврт века од 9. марта, умножавају се програми о враћању Србије у трагичне деведесете године прошлог века. Мета пропаганде против европске будућности Србије су, углавном, млади који не памте године највећег страдања и пораза нашег народа и државе.

Пре четврт века, на програмима и паролама борбе против „антисрпског Запада“, првенствено је омладина Србије мобилисана за своју погибију и несрећу, а пропагандисти смрти су се богатили и стицали крваве почасти. Ништа слично више не сме да се понови. Девети март је и памћење и опомена.



Председништво СПО