На почетку тужних и трагичних деведесетих година прошлог века, крајем новембра 1991, поводом окончања сукоба у Вуковару, писац и оснивач СПО Вук Драшковић написао је текст под називом „Поскидати капе и ћутати“. Јер, било је превише смрти за било шта друго.

Почетак новембра овог лета Господњег донео нам је трагедију на новосадској Железничкој станици. Толику да и нема правих речи које могу да опишу сву тугу, бол, неверицу и осећање несигурности грађана. Јер, десило се незамисливо. И, опет, превише је смрти.

Међутим, ова катастрофа железнице, Новог Сада и Србије тражи нешто чега мора бити – одговорности и пристојности.

Живимо и радимо у свету у коме је све мање одговорних и пристојних људи. Све се релативизује, све је допуштено, дозвољено и све се пребацује на неког другог. Међутим, док то на први поглед делује небитно у свакодневним стварима (иако све више схватамо да није) дотле у оваквим ситуацијама се неодговорност појединаца показује као сметња нормалном животу, сметња за функционисање система, сметња за све.

Због тога ова несрећа мора да буде прекретница и да изазове правовремену и правилну реакцију система. Не сме се све завршити само на речима председника државе да очекује одговорност, политичку и кривичну. Институције правосуђа морају да утврде постоји ли кривица, постоје ли одговорни и колика је праведна казна за бол породица које, уместо слава и славља, спремају сахране најмилијих. Политичке институције ће, можда, утврдити најодговорније појединце и сменити их, заменити, преместити на неке друге позиције.

Али, чега нема у Србији? Или бар нема довољно. Нема пристојности оних људи који би на овакву вест реаговали сами, без изнетих очекивања шефа државе и накнадног, евентуалног. утврђивања појединачне одговорности од институција система.

Знам да Србија није Јапан. И знам да није за очекивање да се неко осети толико кривим за смрт 14 људи па да изврши ритуално самоубиство. Наравно и да не треба. Али, да људи који су пројектовали, градили, предлагали решења, одлагали или занемаривали неопходне послове, давали дозволе, вршили надзоре, потписивали или прећутно одобравали било шта што је довело до трагедије пропусте да се осете кривим и да сами повуку прави потез – е, то је већ недостатак кућног васпитања и мањкавост друштва које смо створили и у коме обитавамо. Морал, све ми се више чини, постаје заборављена и анахрона реч за коју нема места у данашњем свету.

Наши родитељи су нас учили да не бежимо од својих грешака, да препознамо своје успехе и своје падове. Не знам где је нестала моја генерација и чему учимо своје наследнике? Мора се знати мера пристојног реаговања на људске трагедије.

С тим у вези је и питање одговорности целокупне политичке и медијске сцене Србије. Ово јесте у првом плану питање одговорности надлежних на које мора да се добије одговор. Брз и прецизан. Али је ово и испит зрелости за све остале, за јавно мњење, за опозициону јавност, за уреднике информативних програма. Па и сваког грађанина на егзибиционистичким друштвеним мрежама. А на том испиту као да упорно и намерно падамо.

Јер, понекад је довољно поскидати капе и ћутати. Не само довољно него и једино потребно. Тишина понекад говори гласније од какофоније која нам све више обележава наше заједничке дане и ноћи. Дане у којима је често премало светла и ноћи у којима је често премало снова. Поскидајмо капе и – заћутимо. Да бисмо чули одговоре које очекујемо.