* У књизи "Ожиљци живота", уз осврте на књижевно стваралаштво, у највећој мјери, говорите о себи, о својем животу, о својем раду у новинарству, али највише о својем ангажмању у политици. Шта Вас је мотивисало да овој књизи у толикој мјери дате обиљежје аутобиографског штива?

- У аутобиографији „Ожиљци живота“, свог живота, писао сам и о другима, али највише о себи, што је било и логично и неизбежно. Тим пре што сам, и као писац и као политички лидер, био човек буре. Обожаван и омражен, и увек мета Зла, које ми је поубијало најближе у породици и у странци коју сам водио.
„Ожиљци живота“ су аутобиографски роман. То је најтежи књижевни жанр, јер аутор нема право на машту, на фикцију. Све је истина, страшна истина, која се онима који не памте деведесете прошлог века привиђа као фантазија.

* Као по неком проклетству многи људи данас, да ли свјесно или несвјесно, често запостављају или чак заборављају истину. Док сте писали ову књигу јесте ли имали на уму да се Ви, фактички, борите против тога заборава?

- Овом књигом се борим, вероватно узалудно, против лоботомије која се над српским народом, у режији КГБ, у режији Удбе, која је филијала те стаљинистичке немани, систематично спроводи већ дуже од две деценије, а најпомамније данас док нас потапа цунами путинофилије... Срспки злочини почињени деведесетих су измишљотина антисрпског Запада, Срби су били само жртве, НАТО је без икаквог повода или разлога бомбардовао Србију, са јединим циљем да Србији отме Косово и албанским терористима дарује државу, али је Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН Србији загарантован суверенитет над Косовом, који нам чува Русија, српска мајка и заштитница...
Овако данас мисли огромна већина лоботомираног народа у Србији и у Републици Српској, а много је обезпамећених и у Црној Гори.

* У „Ожиљцима живота“ помињете и Ивана Стамболића, значајног југословенског, а поготово, српског политичара и кажете: "Нас двојица заслужујемо неко проклетство зато што је он лансирао Милошевића, а ја Шешеља". Можете ли нам појаснити ову мисао?

- Иван Стамболић је, као председник Србије, одлучујуће лобирао да Слободан Милошевић преузме власт над Савезом комуниста Србије. Наивно је поверовао да је Милошевић „човек компромиса и европских реформи“. Брзо се и горко покајао, али прекасно. Његов „пулен“ већ је био недодирљив јахач апокалипсе.
За трајања убијања Југославије, Стамболић је, често, након шетњи у Кошутњаку, свраћао код мене, а и ја сам одлазио код њега. Говорио је да све странке демократске опозиције иду одвојено на изборе, да свак узме своје, и да на председничким изборима имамо више кандидата у првом кругу, да што више милошевићеваца отпадне од њега, а да у другом кругу, одлучујућем, сви станемо иза најбоље пласираног. Намеравао је да се и он кандидује, у нади да ће га подржати доста социјалиста. Животни циљ му је био да се Србија избави из смртоносног Милошевићевог загрљаја... Због тога је убијен, по Милошевићевом налогу.
А нико се толико, као ја, средином осамдесетих, није јавно залагао да се Војислав Шешељ, „слободоумни противник дахија у БиХ“, избави из зеничког затвора. И нико му, као ја, кад се дочепао слободе и Београда, није помагао у свему. Скоро три године, био сам му и возач, а крстио сам му и сина. Тај „слободоумник“ ће постати главни мегафон, главни пропагандиста рушења Југославије и стварања Велике Србије  до Карлобага, Карловаца, Огулина и Вировитице. Постаће ајатолах мржње и националног слепила и лудила.

* Да ли сте некада у свом књижевном, а поготово у политичком, раду учинили нешто чега се данас стидите?

- Нема ничег ни у мојој литератури ни у политичком деловању чега бих се стидео. Напротив. Само се преиспитујем, и то болно, да ли сам, предводећи десет година устанак у Србији против разбојничког режима, могао да учиним више, иако знам да је то, због издаје мојих савезника у опозицији, било немогуће.

* У овој књизи говороте и о разним државним тортурама, некад и врло агрсивним. Кажете да су неки од актера тих већ давношњих тортура и касније дуго држали власт у својим рукама. Можете ли нам то појаснити?

- Не да су дуго држали власт после Милошевићевог изборног слома и након његове смрти, него власт држе и данас. Људи осуђени у Хагу за ратне злочине, проглашени су за хероје, не силазе са ТВ-екрана, васпитавају младост Србије. Ужасно је и слушати, и гледати, и читати. Никад у историји нико, као што су они, Србији и читавом српском народу није приредио такве поразе и срамоту. А они поносни, хвалишу се.

* На изборима 2007. године СПО чију сте листу предводили Ви, није прешла цензус иако сте у то доба били  министар спољних послова Србије. Да ли због Ваших антисрпских и антипатриотских ставова како су Ваш рад неки медији квалификовали?

- Удба је чинила све, и чини то и данас, да СПО-а нестане и да замукне мој глас. Ја сам највећи непријатељ Удбиног поретка, самим тим и национални издајник... Те 2007. године, прескочио бих, ипак, и десет изборних цензуса да сам спољну политику Србије водио као што ће је повести мој имењак и наследник, Вук Јеремић. Купиш прасе, окренеш га на ражњу, на Тајмс скверу у Њујорку, окупиш новинаре и камермане из Србије, па узвикнеш:
„За нас Србе, Косово је ваздух који дишемо, оно је наш Јерусалим, наш Вели Форџ и Јорктаун, наш Аламо и Гетисбург, наш Перл Харбор и Иво Џима, све то у једном...“

* Можете ли нам рећи зашто сте били у  Влади Слободана Милошевића у доба НАТО бомбардовања?

- Наивно сам био поверовао да ћу, због свог угледа на Западу, жртвовањем свог опозиционог образа и прихватањем функције шефа дипломатије у Милошевићевој и влади Момира Булатовића, помоћи да Србија избегне НАТО бомбе и да сачува Косово... И успео сам да нам у Рамбујеу буде понуђено обоје: останак Косова у границама Србије (уз прекид терора над Албанцима) и мировни и привремени улазак НАТО трупа у покрајину, да разоружају УЧК и разне пљачкашке и разбојничке банде, и српске и албанске.
Милошевић је одбио споразум, одбио је мир. Изабрао је рат и смрт, и то из стратешких разлога. Желео је да Србија изгуби Косово и да Удбина пропаганда за тај губитак окриви НАТО и Запад, распламса антизападне страсти у Србији и подстакне окретање државе и народа ка Русији. Милошевић је, заиста, победио. Постигао је све што је хтео.

* Некада сте имали памфлете о "антисрпској Југославији". Касније сте исте те памфлете поцијепали. Због тога су Вас неки политичари називали издајником. Како тумачите те политичке турбуленције?

- Крајем осамдесетих, био сам у клубу врховне српске националистичке елите. Академици, писци, владике, журналисти, глумци... седлали су ата за новог цара Душана и Карађорђа, а звао се Слободан Милошевић. Ти моји памфлети су из тог периода. Био сам од те елите изузетно цењен, поштован и хваљен све док сам, скупа са њима, тимарио коња за вожда Велике Србије. И био сам одбачен и презрен истога трена када сам разумео куд то све води и позвао, јавно, да се обара јахач апокалипсе. Тада сам основао Срспски Покрет Обнове, ударио на Зло, а Зло на мене.

* Називани сте и "балијом" због предвођења колоне Београђана која се побунила против опсаде и гранатирања Сарајева. Како данас гледате на та догађања?

- Са поносом се сећам београдског црног флора за мученичким Сарајевом под гранатама Срба. За скоро четири године опсаде, на Сарајево су сручили више граната него Руси на Берлин 1945. Убијено је око једанаест хиљада цивила, међу њима и око 1.500 деце... Због тога што сам, недавно, у једном ТВ интервјуу, говорио о том злочину над Сарајлијама, Скупштина општине Пале изгласала је да сам persona non grata. Поносам сам и због тога.

* Једном сте били проглашени и "усташким доглавником". Због чега?

- За „усташког доглавника“ проглашен сам због залагања за прихватање Плана З-4 за Српску Крајину, по коме су тамошњи Срби добијали практично своју државу у границама државе Хрватске. Шешељ је објавио и књигу са тим насловом.

* Шта нам можете рећи о  међудржавним  односима Србије и Црне Горе данас? Шта је основни узрок тензијама које су из дана у дан све очитије?

- Односи су затегнути, понекад и до руба пуцања. Магистрални пут кривице за такво стање води до Москве и централе КГБ.
Кад је припреман референдум о обнови државне независности Црне Горе, најснажнија подршка остварењу тог циља била је у Путиновој Русији. Србија је, тада, КГБ стратезима деловала као непоуздан тројански коњ. Много се у Београду галамило о „евроатлантским интеграцијама“, о чланству у НАТО алијанси и Европској унији. Нарочито сам ја, као шеф дипломатије, инсистирао на томе. У Кремљу су дигли руке од Србије и окренули се ка Црној Гори. Веровали су да ће, по стицању државне независности, Мило Ђукановић обновити и вековну русофилију у својој држави, да ће руска ратна флота упловити у Боку...
КГБ је касно схватио да је промашио. Независна Црна Гора окренула се Западу, свом чланству у НАТО савезу и ЕУ, а сумњива и колебљива Србија се, неочекивано, одрекла НАТО алијансе, а и пут ка ЕУ почела да условљава негирањем независности Косова.
Обрт у Београду и на Цетињу, изазвао је и обрт у Кремљу. Примљена у руски загрљај, Србија је постајала и стратешка савезница у освети КГБ „издајничкој“ власти у Црној Гори. Без знања и помоћи премијера Србије, а уз сву помоћ њене Удбе, припремљен је пуч у Црној Гори, убиство Ђукановића и довођења на власт лидера српских странака, који су јавно говорили да је Владимир Путин председник Србима у Црној Гори. Пуч је пропао, али не и КГБ офанзива. Српска црква је одабрана за главног савезника. У Црној Гори било је више српских попова, него црногорских војника и топова. У Београду је лансиран пројекат „српског света“, као реплика Путиновог „руског света“, који је, опет, реплика Хитлеровог „германског света“...
И, ево, Србије и Црне Горе у односима који нису историјски, савезнички. Одужих, а и моји ставови о узроцима оваквог стања су познати. Србин сам, али у одбрани Црне Горе ја сам Црногорац!

* Послије објављивања Ваших књига "Нож" и  "Молитва" Ваше име  је на овим просторима доживљавано као име правог Србина из Херцеговине, који се, ето, напокон осмјелио да каже дуго скривану истину. Како на то гледате из данашње перспективе?

- Зазирем од термина „прави Србин“. Одрастао сам у Херцеговини, у годинама „братства и јединства“, кад се само шапатом говорило о усташким јамама, о геноциду над Србима. У романима Нож и Молитва проговорио сам о злочину и злочинцима. Жигосан сам и од „правих Срба“ означен за монструма, кољача, четника, изрода, оних „правих Срба“ који ће, ускоро после тога, починити Сребреницу, масакрирати Вуковар и Сарајево, у реке и језера по Србији бацати албанску децу и њихове мајке, убијене по Косову... Проговорио сам и о тим злоделима, у романима „Исусови мемоари“ и „Ко је убио Катарину“.