Као министар спољних послова, предводио сам 2007. године листу СПО-а. Нисмо прешли цензус.

Због мојих „антисрпских и антипатриотских“ ставова и поступака казнили су ме гласачи у Србији. У кампањи су ми и грађани и медији упућивали горке замерке. Зашто сам био у Влади Слободана Милошевића за време НАТО бомбардовања? Зашто сам за чланство Србије у злочиначком НАТО-у? Зашто сам, на једном састанку, пољубио руку Мадлен Олбрајт? Зашто се не борим за „свето српско Косово“? Зашто сам честитао државну независност црногорским „усташама“ Мила Ђукановића?

Не један и не три, него десет изборних цензуса бих прескочио да сам државну спољну политику заступао као што ће је заступати мој имењак и наследник. Купиш прасе, окренеш га на ражњу, на Тајмс скверу у Њујорку, окупиш новинаре и камере из Србије па узвикнеш:

„За нас Србе Косово је ваздух који дишемо, зеница нашег ока, о њему ноћу сањамо, оно је наш Јерусалим, наш Вели Форџ и Јорктаун, наш Аламо и Гетисбург, наш Перл Харбор и Иво Џима, све то у једном...“

***

Чак се и камење мења, а камоли људи. Самим животом осуђени смо да будемо конвертити. Промене неке уздижу, неке унижавају, а пресуђује време.

Павле, апостол хришћана, био је пре тога Савле. Прогонио је и убијао хришћане све до тренутка када је „чуо“ Исусов прекор на једном свом путовању.

Абрахам Линколн је укинуо ропство у Америци, а као млади ренџер вешао је црнце.

Кемал Ататурк је био султанов паша, а укинуо је вишевековни османски поредак и Турску прогласио за републику.

За трајања Краљевине Југославије, комунисти су били за разбијање те државе, али су нагло заокренули и, после своје ратне победе, обновили Југославију.

У ратном походу на Конавле и Дубровник, Мило Ђукановић је подржавао Слободана Милошевића, да би убрзо постао његов највећи противник, отргнуо Црну Гору из отровног загрљаја и увео је у чланство НАТО-а.

Многи моји пријатељи из Миланове књижаре, који су се ругали Војиславу Шешељу, подржали су његов крвави ратни план о Србији до Карловца, Огулина, Вараждина и Вировитице.

Милорад Додик, врховни поглавица његовог пашалука званог Република Српска, који се клео у Дејтонски мировни споразум, глорификовао Америку и НАТО, злочин у Сребреници називао геноцидом, постао је вазал Путинове Русије на Блакану.

Академик Коста Чавошки, аутор књиге о Слободану Милошевићу као највећој националној несрећи, данас тог човека слави као највећег браниоца српског народа.

Други један академик, који је са мном предводио протестанте Видовданског сабора, данас пише и говори да су Срби одведени у хашки затвор „љуцковина“ коју он удише, и да је његов животни циљ да нестане Црногораца...

Са мном су се престали дружити и виђати готово сви пријатељи из Миланове књижаре, са којима сам седлао ата Слободану Милошевићу, оног тренутка кад сам престао да тог коња тимарим, решен да оборим његовог јахача.

Када сам поцепао своје памфлете о „антисрпској Југославији“, назван сам издајником.

Када сам стао на чело колоне која је, у Београду, понела црни флор за опсадираним и гранатираним Сарајевом, проглашен сам за „балију“.

Када сам тражио прихватање плана З-4 за Српску Крајину, проглашен сам за „усташког доглавника“.

Када сам, после једва преживљене тортуре у Милошевићевом затвору, прихватио да будем шеф дипломатије у Савезној влади, како бих помогао да избегнемо НАТО бомбе и да задржимо Косово у границама Србије, проглашен сам за „издајника демократске опозиције“.

Како су се мењале околности, и како сам сазнавао доста тога што нисам знао, мењао сам неке своје ставове, али никад не одустајући од Србије на Западу. Тај циљ није промењен. Тај циљ био је увек разлог за све моје политичке савезе, а одустајање савезника од Србије на Западу разлог за моје „издаје“ њих.

Пружио сам руку Зорану Ђинђићу и након што је тријумфално, после два злочина Легијиних Црвених беретки, масакра на Ибарској магистрали и атентата на мене у Будви, прослављао „слом СПО-а“, а Легију и његов ескадрон смрти прогласио за „хероје петог октобра“.

Пружио сам руку и Војиславу Коштуници, који је четвороструко убиство на Ибарској магистрали назвао „саобраћајним удесом“, а пуцње у мене у Будви „приватном несрећом“.

После многих година у којима је распиривао мржњу као погонско гориво за злочине и после хиљада и хиљада изговорених и написаних неистина о мени, пред његов одлазак у хашки притвор, позвао сам и свог кума Војислава Шешеља и пожелео му оно најважније: да га здравље послужи.

Опрезно пишем да слични поступци нису греси, него врлине. Ја сам увек кажњаван за своје врлине, а не и за мане, којих је много.


(из књиге "Ожиљци живота")