„... У целој БиХ и Хрватској није било српске куће из које неко није зверски окончао у Јасеновцу, Јадовном, у јамама, кречанама, рекама, црквама. Свака породица и свако презиме наше носили су Голготу у себи... Али, свак је знао да се усташки злочин и злочинци, да се сви слични злочини и злочинци, уписују у Књигу срама и пораза, која је вечна, непролазна... Сада је, нажалост, и српско име уписано у Књигу срама. Добили смо и ми наше Артуковиће и наше Будаке...“

Изговорио сам ово 22. априла 1994, у београдском „Сава центру“, на такозваном Другом конгресу српских интелектуалаца. Побеснели су. Скочивши са седишта, гађали су ме чим су могли, звиждали, псовали. „Ви нисте српски интелектуалци, него прљави подрум и темељ прљавог рата, чији сте промотери“, рекао сам.

Тада, усред рата, пре 27 година, у Србији је било снажно и свакодневно жигосање владајућег режима и његових Артуковића и Будака. Још пре рата, убијали су противнике рата у побуњеној Србији. На демонстранте у Београду, 9. марта 1991, извели су и тенкове.

А данас? На још крвавим развалинама убијене Југославије, убија се истина о рату, злочинима и злочинцима. Већ две деценије, спроводи се пропагандна лоботомија над онима који памте како је било и дресура рођених у миру. Све телевизије и медији у бункере заборава склонили су нашу Књигу срама и пораза.

Живимо време „постистине“. „Истине“ која сатире истину. Ништа није било како је било.

И, где смо, куд нас то води? Народ у Републици Српској брже је мобилисан против закона „новог Оскара Поћорека“, како називају Валентина Инцка, него што је 1914, такође крајем јула, када јој је Аустроугарска објавила рат, Краљевина Србија спровела муњевиту мобилизацију и, ускоро, на Церу, потукла инвазионе корпусе бечког генерала Оскара Поћорека.

Валентин Инцко јесте Аустријанац, али нити је генерал, нити је својим законом, као високи међународни представник за БиХ, којему је Дејтонским мировним споразумом додељена улога старатеља над миром у тој земљи, икоме објавио рат. За агресора на Српску и све Србе означен је због тога што је прогласио закон о кажњивости порицања злочина против човечности и непризнавања правоснажних пресуда међународних судова о геноциду. Због тога, заправо, што је преписао одредбе два закона о кажњивости негирања холокауста над Јеврејима, донетим у Немачкој и Аустрији.

- Одбацујемо Инцков закон! – унисоно су, без иједног гласа против, узвратили посланици у парламенту Српске, уз медијску, а и политичку, подршку представника и власти и опозиције у Србији.

Шокантно је и опасно овакво национално јединство. Оно је инвалидно и правно, и морално, и духовно, и цивилизацијски. Целом српском народу се намеће да буде жирант убицама и режиму који су починили масакр у Сребреници.

У чему је разлика између сребреничког геноцида, који поричу и у Српској и у Србији, и „великог злочина“, „ужасног злочина“ који, ето, признају и осуђују? Сви убијени били су цивили и убијени су због тога што су били муслимани. Убијени су због „злочина рођења“, истог „злочина“ због којег су хрватске усташе истребљивале Србе, Јевреје и Роме. Нацизам. Геноцид. Холокауст. Magnum crimen. Разни су називи за исту суштину.

Систематична лоботомија над мозговима милиона Срба трагично помера нацију из њених историјских и моралних темеља. После колубарске битке, мртви и српски и аустријски војници сахрањени су заједно, у крипти цркве у Лазаревцу. У Чачку, на једном спомен обележју су и крст, и полумесец, и Давидова звезда. По својој жељи, Албанац Есад паша Топтани сахрањен је на српском војничком гробљу у Паризу.

Скендер Куленовић је написао „Стојанку мајку Кнежопољку“. Нико од Срба да напише: Рабија или Разија или Мирсада, мајка Сребреничанка. Може се чути друкчија песма: „Сребренице, тако си ми мила, дабогда се опет поновила“.

И понавља се. Онај калуђерски благослов, кад су „светом водицом“ пошкропљени монструми који су изрешетали шесторицу муслиманских дечака, био је благослов једном сатанском поретку, његовим „шкорпионима“, „црвеним береткама“, Удбиним разбојничким клановима и у самој Србији. Масакр на Ибарској магистрали, стрељање Славка Ћурувије, киднаповање Ивана Стамболића, бившег председника Србије, пуцњи у потиљак изнад унапред ископане раке на Фрушкој Гори, бацање у Дунав судије Небојше Симеуновића, тајне гробнице албанских цивила на полицијским полигонима у Београду... Све се ово десило после Сребренице. Недемонтирање „дубоке државе“ смрти, неотварање Удбиних тајних досијеа о злочинима, глорификовање злочинаца, скривање и кривотворење свега што се догађало деведесетих, довело нас је и до „српског Исиса“, до ритуалног одрубљивања људских глава усред престонице Србије.

У Берлину, испред Бундестага, импресиван је меморијал жртвама холокауста.

У Версају, у Дворани огледала, пре сто година, одзвањале су похвале и признања Србији, њеној војсци и народу. Били смо миљеници и мезимци светске славе, како је говорио Дис. На крају тог столећа, тај исти свет, Србији ће навући лудачку кошуљу и стрпати је у карантин.

Ко је за то крив? Свет или режим Слободана Милошевића?

Против чега је покренута бањалучка национална побуна? Против забране порицања ратних злочина и слављења осуђених за злочине!

У Србији се данас подижу многи споменици значајним личностима из наше историје. Шта би, када би оживели, казали ти људи, суочени са моралним, духовним и цивилизацијским колапсом њихове нације?!