(Реаговање Александра Чотрића објављено у НИН-у 18. јануара 2018)
У прошлом броју НИН-а објављен је текст Вере Дидановић под насловом „Понављачи против одликаша“ у којем ауторка износи тврдњу „да иза одлуке СПО да смени Ђинђића (с места градоначелника Београда, нап. аут.) можда и није стајало само незадовољство његовим одбијањем да Драшковића подржи као председничког кандидата на изборима у јесен 1998, већ договори СПО о сарадњи са Милошевићем“.
Чињенице демантују овакву тврдњу. Парламентарни и председнички избори у Србији нису одржани у јесен 1998. него у јесен 1997, одмах по рушењу коалиције „Заједно“.
Та коалиција, о којој пише новинарка НИН-а, била је, по мојем суду, највећа нада демократски опредељене Србије да ће режим Слободана Милошевића бити побеђен на парламентарним и председничким изборима 1997. године. Што до тога није дошло (чиме би било избегнуто НАТО бомбардовање и губитак Косова), највећи кривац је Зоран Ђинђић, а не Вук Драшковић. Овај опозициони савез, подсетимо, формиран је 1996. на предлог председника СПО, управо као и све остале велике опозиционе коалиције.
После победе коалиције „Заједно“, коју су чинили СПО, ДС и ГСС, у новембру 1996. године, на изборима за скупштине градова Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца, као и још четрдесетак највећих општина у Србији, и дрске изборне крађе социјалистичког режима, уследили су масовни тромесечни протести за признавање изборне воље грађана. Слободан Милошевић најзад је морао да призна стварне резултате, што је био његов први озбиљан пораз. Предстојећи парламентарни и председнички избори, одржани у јесен 1997. године, били су велика шанса да коалиција „Заједно“, на крилима победе у градовима и општинама у којима су живеле две трећине становника Србије, оствари одлучујући тријумф над аутократским режимом и пошаље га у прошлост. И док је Вук Драшковић на све начине покушавао да сачува Коалицију и потписани коалициони споразум (Весна Пешић кандидат за председника парламента, Зоран Ђинћић за премијера, Вук Драшковић за председника Србије), председник ДС је све чинио да овај савез развргне инсценирањем представа о тражењу, тобоже, некаквог „српског Хавела“ (који, нити је тражен, нити је пронађен). У настојању да „Заједно“ остане заједно, Драшковић је изнудио и потписивање Споразума о заштити споразума, а убрзо и Споразума о заштити Споразума о заштити споразума. Узалуд. Ђинђић и Весна Пешић напуштају коалицију и бојкотују и парламентарне и председничке изборе. У интервјуу „Лос Анђелес тајмсу“ он каже да је „свесно и намерно срушио коалицију 'Заједно'“.
Ауторка текста у НИН-у помиње долазак Мадлен Олбрајт у Београд, али кривотвори њену поруку лидерима опозиције, а прећуткује чињеницу да је Зоран Ђинђић одбио да се сретне са њом. Америка није, наиме, тражила да опозиција бојкотује изборе, него да изађе на њих.
Ауторка прећуткује и да се лидер ДС, још за трајања тромесечних демонстрација коалиције «Заједно», тајно састајао са Слободаном Милошевићем. Тада је договорено да се сруши ова Коалиција.
Новинарка «НИН»а прећуткује и чињеницу да је, по коалиционом споразуму, мандат градоначелника Београда припадао кандидату из СПО, али је Вук Драшковић, за трајања демонстрација, тај мандат дао управо Зорану Ђинђићу. Заузврат, СПО је добио рушење коалиције «Заједно» и бојкот избора који би, сигурно, били добијени. Због те издаје, и само због тога, Ђинђић је смењен са функције градоначелника Београда.
Чињенице, трагично, оповргавају сваку сарадњу Вука Драшковића са Слободаном Милошевићем, осим ако се под сарадњом не подразумевају атентат на Ибарској магистрали, када Милошевићеви терористи убијају четворицу челника СПО и атентат на Драшковића у Будви неколико месеци касније. И ако се сарадњом са Милошевићем не сматра и кампања коалиције ДОС (коју је основао СПО) да атентата у Будви није ни било, него је Вук сам пуцао на себе, па је СПО избачен из коалиције ДОС у завршници десетогодишње борбе против Милошевића и његовог режима.
ДОС без СПО-а био је воз без локомотиве, па су „историјске промене“ од 5. октобра 2000. биле велика обмана. Оборен је само Слободан Милошевић, а Зоран Ђинђић је, заједно с осталим челницима ДОС, тајним договорима са Легијом, задржао нетакнуте и непромењене службе безбедности - епицентар Милошевићевог режима. Слобода стечена после Петог октобра у свему је личила на „ослободиоце“. Слобода је личила на Легију, Црвене беретке, Земунски клан, на врхове Државне безбедности и Војске. Српски Робеспјер Петог октобра био је командант Милошевићевог ескадрона смрти са Ибарске магистрале, из Будве, са Фрушке Горе, где је ликвидиран Иван Стамболић. Тај Робеспјер, хваљен као „херој петог октобра“, организоваће и убиство самог Зорана Ђинђића.
Александар Чотрић,
заменик председника СПО
и народни посланик
