Разговарао: Александар Чотрић

Љубо Јеврић је члан СПО од оснивања странке 1990. године. Неколико година био је портпарол општинског одбора у Лозници. Председник је месног одбора у Јадранској Лешници. Ожењен је и отац је четворо деце.

Господине Јеврићу, пре двадесет година у улици у којој живите у Јадранској Лешници, код Лознице, заједно са осталим мештанима, први сте у Србији поставили табле са именом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. С обзиром на то да сте тада таблу морали да чувате струјом, питам Вас, какво је сада стање?

Ситауција се, хвала Богу, променила на боље, тако да више не морам да прикључујем "електричног чобанина" на таблу због оних који су је скидали. Протеклих година у јарку поред пута пронашао сам више ошамућених људи од удара струје, а међу њима и председника локалног одбора СПС-а. Свима њима жена и ја смо пружили прву помоћ – крепили смо их шећером и чашом воде!
Од ове године уређај сам коначно почео да користим за чување стоке!

Да ли су власти коначно озваничиле назив улице по команданту Равногорског покрета ђенералу Михаиловићу?

Нажалост, нису, иако су сви становници улице на референдуму одлучили да одбацимо наметнуто име по Жикици Јовановићу Шпанцу. Можда Жикица има неке заслуге за шпански народ, али он је започео братоубилачки рат у српском народу и не заслужује да се по њиме било шта зове.

Био сам у лозничком СУП-у и захтевао сам да ми се у новој личној карти упише да станујем у улици ђенерала Драже Михаиловића, али је начелник полиције то одбио. Он ми је рекао да је боље да се улица зове по Жикици, него по Дражи!

За вас кажу да сте родоначеленик „герила маркетинга“ у Србији и да својим домишљатостима постижете сјајне ефекете у изборним кампањама СПО. Како Вам то полази за руком?

Када се у Јадранској Лешници одржава велики илиндански вашар 2. августа, пред зору у главној улици истакнем транспарент са натписом: „С вером у Бога, за Вука и СПО!“ Платно разапнем између две бандере, тако нико не може да га уклони, па нашу поруку прочита неколико хиљада посетилаца.

Пошто по кућама поправљам техничке апарате, користим сваку прилику да преко диктафона који носим са собом људима пустим да слушају Вукове говоре. Када ми код куће донесу на оправку звучнике, ја се изговарам да не могу да их поправим за месец дана, и за то време, такође, пуштам снимљене Вукове говоре. Звучнике одврнем „до даске“, и онда их окрећем у разним правцима како би се чули у свим деловима мог села, али и у неким суседним местима.

Од 12. септембра 1990. године поседујем снимљене све Вукове говоре на митинзима и демонстрацијама, па ако су некоме потребни за документацију, могу да му их снимим.

Првих година сам по Србији путовао на бициклу, јер нисам имао новаца за аутобуске карте. Тако сам на мом спортском двоточкашу стигао на скупове СПО и у Бајиној Башти и Ужицу, који су од мог села удаљени преко 150 километара. Одласке до Новог Сада, Шапца и Богатића и не рачунам у неке даље "туре", пошто до њих има између 50 и 100 километара.

Пре неколико година редакција „Српске речи“ купила ми је мотоцикл, тако да сада много лакше стижем на састанке, трибине и саборе СПО по целој Србији. На том поклону много захваљујем госпођи Даници Драшковић, директорки „Српске речи“.

Познати сте као борац за правду, што Вас је више пута скупо коштало. Када сте за своју борбу платили највећу цену?

Децембра 1997. године, уочи председничких избора, захтевао сам од општинских власти да ми дозволе да на једној раскрсници испред Лознице, поред паноа Милана Милутиновића, поставим пано са ликом председничког кандидата Вука Драшковића. Када сам то затражио од председника општине Милорада Степанића из СПС-а, он је извадио пиштољ, претећи да ће да ме убије. Сведоци тога су његова секретарица и кафе куварица.

Пошто ми нису дозволи да поставим слику свог председника, ја сам уклонио Милутиновићев постер. Срушио сам комплетну конструкцију великог плаката и упутио се ка Лозници. У центру града пресрели су ме полицајци. Вођа патроле ми је псовао „четничку мајку“, а преко радио везе је поручио да је „лија долијала“ и затражио је појачање. За само два-три минута стигло је још неколико полицајаца у пуној опреми и привели су ме у зграду лозничког СУП-а. Пошто сам се бавио боди-билдингом и каратеом, пружао сам отпор, али су десеторица униформисаних људи били јачи.

У притвору су ме одмах изложили страшној тортури. Тукли су ме пендрецима и дршкама пиштоља по целом телу, а највише по глави. Задобио сам тешке повреде опасне по живот, због чега сам превезен у болницу, у којој сам лежао данима, примајући инфузију и узимајући лекове.

Међутим, ни то ме није поколебало. На зиду изнад болничког кревета поставио сам постер са Вуковим ликом, а на папиру, с предње стране кревета, на којем се бележи моје здравствено стање нацртао сам грбове Краљевине Србије и Српског покрета обнове.

Тада су схватили да не могу да ме сломе, па ме више никада нису хапсили.