Два су избора пред Европском унијом. Да се декларацијама о збијању редова и јачању јединства брани од британског шока и заразног вируса, улудо губећи и време и енергију. Или да се, храбро и без оклевања, врати стратешким визијама Де Гола и Вилија Бранта о економском партнерству Европе и Русије, о успостављању простора слободне трговине од Лисабона до Владивостока.

Велика Британија била је стална препрека стварању економске уније две уније, Европске и Евроазијске (руске), и промотер „дијагнозе“ да је Русија непријатељ Запада и да се та највећа и по ресурсима најбогатија држава Европе и света мора изоловати од Европе и одгурнути у Азију.

Страх од остварења визија Де Гола и Вилија Бранта режирао је и драму Украјине, а Британија је, уз снажну подршку Вашингтона, била кључни заговорник завођења и сталног продужавања санкција Русији. После Брегзита, она више нема ту моћ.

И у Бриселу и у Москви морају са лица скинути фереџе и признати сопствене грешке. Неодржива је оптужница да је Русија, анексијом Крима, погазила међународно право. Које међународно право? Диктаторски указ бољшевичке власти, донет 1954, о „премештању Крима“ из Русије у Украјину. Неодрживо је и заклињање Москве да она није спонзор оружане побуне у Донбасу, као и амнестирање власти у Кијеву и од њене кривице за непримену мировног споразума из Минска.

Демократске вредности ЕУ далеко су од данашње Русије. Њена црква и комунистичко наслеђе пропагирају да је Европа увек била антируска, а да је Америка „творевина ђавола“. Милионима људи у тој огромној држави сервира се то пиће, као замена за слободе и животни стандард Запада. Демократија и препород Русије не могу се, међутим, постићи ни европским ни америчким казнама, изолацијом и економским изнуривањем. Европски систем вредности и модернизација Русије могу се успостављати једино економским и технолошким продором западног капитала, знања и начина живота. Хиљаде европских компанија и фирми само би, за пар година, у Сибир, енергетско срце света, довеле и стотине хиљада радника из Европе. Русија би снажила Европу, а Европа Русију, враћајући јој оријентире Петра Великог.

И у Вашингтону све су чешћи гласови разума да је Русија, стратешки посматрано, природни савезник Запада, а не непријатељ. Калифат исламских камиказа објавио је рат и Америци, и Русији, и Европи, рат нашој цивилизацији. Без Русије, а поготову не у сукобу Запада са Русијом, не може се поразити исламска држава у Сирији, Ираку, Авганистану, Либији, широм Африке и арапског света, нити се могу открити и разбити ћелије убица-самоубица, који су међу нама, у нашим државама, у нашим улицама, а невидљиви су и умножавају се брже од канцера. Бодљикава жица на границама европских држава, плима ксенофобије, исламофобије, расизма и нацизма, која је, ево, потопила Велику Британију, колевку мултиетничности и демократије, само досипа со на отворене ране и међу муслиманима широм света подстиче регрутовање многих за „осветнике“ и нове камиказе.

Партнерство ЕУ и НАТО са Русијом, а не ракетни штитови уз границе Русије и слање трупа у Пољску и три балтичке државице, ради одбране од, хипотетичне, руске инвазије. Нова Јалта, а не нови Хладни рат и провоцирање апокалипсе. Русија је сувише велика и посебна да би могла да се придружи Европској унији или да постане једна од чланица НАТО алијансе. Потребно је, због тога, одредити шта је чије двориште. Земље Западног Балкана, које још нису у ЕУ или НАТО савезу, а централна је међу њима Србија, острво су у НАТО мору, па се, ни географски, не могу премештати ни у руски војни савез, нити у Евроазијску унију. Истовремено, све бивше чланице Совјетског Савеза, осим три балтичке земље, у стратешком су простору Русије.

Слом нацизма био је врховни циљ Рузвелта и Черчила, па су, у Јалти, усред рата, прихватили и претеране концесије Стаљину и великом руском савезнику против тадашњег највећег светског зла. Данас је највеће зло исламски калифат убица-самоубица и, као његово наличје, „аријевство“ оне већине која је Британију истерала из Европе и која има бројне следбенике широм Европе, па и у Србији. Можда је Барак Обама далеко од прагматизма Франклина Рузвелта, али је Најџел Фараж, победник Брегзита, проклетство бачено на Винстона Черчила. Она већина, која је пошла за њим, рекла је не свему против чега је Британија била у судбинској бици против поретка Адолфа Хитлера.

Нова Јалта и економска унија Европске и Евроазијске уније, вратила би, убрзо, и роде, вратила би и Британију у Европу, којој је, можда, без Британије, и лакше да одлучује, али која је, без Британије, ипак, инвалидна. Историјски посматрано, њен глас, макар и помало одбојан и противан, Европи је потребан. Ми, Срби, имамо прегршт разлога да будемо кивни и на Британију великог Европљанина, Винстона Черчила. „У планини радио станица, из Лондона говори краљица“. Из Лондона. Не ни из Москве, ни из Вашингтона. Продали су оне који су, са страшћу наде, слушали поруке из Лондона. Још безочније, сер Винстон Черчил издао је Пољаке. На жртвенику победе над нацизмом, као британским и светским највећим непријатељем, спаљивао је и британске пријатеље.

Непријатељ нашег непријатеља нама је пријатељ! – говорили су и Рузвелт и Черчил и Стаљин. Много је ризично по свет у којему смо слушати јастребове у Вашингтону и Москви да је „непријатељ нашег непријатеља и нама непријатељ“. И тужно је да Крим данашњем Паризу и Берлину још заклања поглед на Европу и европску магистралу Вилија Бранта и Де Гола.