У периоду од 1945. до 1990. године југословенска тајна служба је у иностранству убила неколико десетина политичких емиграната. Међу ликвидиранима највише је било оних који су припадали хрватској емиграцији, затим српској, албанској и муслиманској.

Према подацима хрватског Савета за утврђивање поратних жртава комунистичког система убијених у иностранству, ликвидирано је 68 хрватских политичких емиграната. Савет је радио на основу Закона о утврђивању ратних и поратних жртава Другог светског рата, који је усвојио хрватски Сабор 1991. године.

Нажалост, у Србији овакав, или сличан закон није донет, те није ни утврђен потпун број убијених Срба, противника тоталитарног режима. Ипак, историчари, истраживачи и новинари открили су да је од "црвене руке" југословенских служби и њихових сарадника из подземља, живот изгубило двадесетак људи повезаних са српским организацијама у дијаспори. Они су ликвидирани од 1954. до 1986. године, на тлу западноевропских земаља и у САД. Жртве су, углавном, у Другом светском рату били припадници Југословенске војске у Отаџбини, а после 1945. бавили су публицистиком, новинарством и књижевношћу. Били су угледни интелектуалци и никакве везе нису имали са терористичким акцијама. Ниједно од ових убистава, до данас, није расветљено, а егзекутори, помагачи и налогодавци нису откривени и кажњени.

Потпуковник ЈвуО Синиша Оцокољић киднапован је у Аустрији 1954. Тајно је пребачен у затвор у Београду, где је убијен, без суђења. Уредник антикомунистичке новине Ратко Обрадовић, убијен је у Минхену 1967. Две године касније, у Паризу је убијен Андрија Андра Лончарић, бивши капетан ЈвуО. Исте године живот је изгубио у Нејсу, у Шведској Сава Чубриловић, дописник листа "Српска борба". Главни уредник гласила "Искра" Јаков Љотић пронађен је задављен 1974. у Минхену. Поручник ЈвуО, касније новинар и публициста Бора Благојевић је убијен пред улазом у свој стан у Бриселу 1975, а само два месеца касније, у истом граду је ликвидиран Петар Валић, уредник листа "Васкрс Србије". У главном граду Белгије 1976. године на мети службе нашли су се припадник ЈвуО Миодраг Бошковић, његов син и студент Урош Милићевић. Година 1977. била је посебно трагична, јер су у Чикагу убијени сатиричар, публициста и главни уредник листа "Слобода" Драгиша Кашиковић и његова деветогодишња поћерка Иванка Милошевић, у Герију (САД) је уморен Богдан Мамула, припадник организације "Равна гора", а Раде Панић, члан исте организације, страдао је у експлозији у Торонту. Том приликом су живот изгубили и Петар Буњевац и Петар Кљајић. Почетком следеће године др Михаило Наумовић, уредник листа "Слобода" пронађен је мртав у реци у близини Чикага, а крајем 1978. Борислав Васиљевић, уредник српског радија у Гери је усмрћен у својем аутомобилу. Само две седмице пре смрти Јосипа Броза, у Немачкој је убијен Душан Седлар, уредник гласила Српске народне одбране "Белог орла". Емигрант Митар Бошковић је убијен 1981, а крајем исте године у Бечу је лишен живота Јово Царичић, председник Слободне српске православне општине. Последња у низу крвавих егзекуција догодила се 1986, када су у Чикагу, у аутомобилу откривени раскомадани делови тела капетана ЈвуО Боривоја Манића, који је тада имао 72 године.

С обзиром на то да су убијани противници недемократског и тоталитарног режима, који су били поборници демократског поретка, сматрам да је потребно да се и у Србији оснује државна Комисија за утврђивање жртава комунистичког режима у иностранству. Ово тело ће имати задатак да, на основу увида у тајне досијее и архиве, као и разговора са сведоцима, утврди пуну истину о стварном броју жртава, мотивима, околностима, датуму и месту страдања, као и о извршиоцима, помагачима и налогодавцима. Задатак Комисије био би и да утврди стање гробова убијених и да се предузму мере за њихово достојно обележавање и евентуални пренос посмртних остатака у Србију. Тако се озбиљне и уређене државе одужују онима који су за поштовање људских права и демократске и либералне вредности положили највредније што су имали - своје животе!